Учитељ
Фребел пи Монтесори 83
дечјих чулних органа и поједине деце дечјег дома, по обрасцу чисто механичке суме и у сензуалистичком интелектуализму, услед чега се „дом дететов“ изопачава у „собу за умни рад“.
2
Приступајући прегледу критике управљене против мојих ставова, ја ћу пре свега да подвучем, да теорија игре која се налази у прва четири става у суштини није критиком ни додирнута. Једини приговор, који је казан против моје игре, припада Ломбарду-Радиче“). Њега „не задовољава“ ова кантовска дефиниција игре, као делања, које не следује никаквом спољнем циљу, тако да „рад живи у будућности, игра пак у садашњици“. По Л. Радиче, сваки прави рад („стваралачки рад, какав је сваки прави људски рад“) има исто тако циљ у самом себи, као и игра. „Зато се разлика не може налазити у ванспољашности или неунутрашњости циља: циљ се увек налази унутра, како у раду, тако и у игри. Разлика може бити само квантитативна, у степену, а не квалитативна. Она се налази у већем или мањем ступњу самосвести, у већем или мањем осећању јединства и органичности наших актова“. Зато и „васпитање не може бити ништа друго до растење самосвести у активности, тј. прелаз од нижег ступња свести ка вишем, почињући од тог минималног степена свести, који игра претставља“. „Права антитеза стваралачком раду (чији је основни ступањ дат у игри) јесте принудан рад (1 Јауого песеззнајо), тј. такав рад који радник није сам изабрао, већ му је споља наређен, те остаје потчињен туђој вољи и туђим циљевима“. Али такав рад и нема никакве педагошке вредности: то је рад „зепзи дејепоп“, раду нижем смислу, и где он постоји ту постоји и педагошка несрећа.
Ја се са великом готовошћу могу да придружим свима овим финим примедбама Ломбардо-Радиче, да никада и нисам бранио „кантовску“ дефиницију игре, коју он критикује. Ја нисам дефинисао игру као аутономну делатност (тј. делање које следује циљу који се у њему самом налази), већ као аномну активност (тј. такву, у којој циљ уопште још није издвојен из самога процеса активности). Разуме се, да је таква чисто аномна делатност, како сам се ја старао да покажем, гранични појам. У стварности у свакој игри већ постоји неки минимум циља, тако исто као и неки минимум реализације садржине (замисли), те наиме ова околност чини могућном организацију игре у правцу њеног посшупног прелаза у рад. Па ипак се игра заједно с шим разликује од рада не само по ступњу, већ и квантитативно и квалитативно. Игра, као таква, мора бити савладана, она мора у себе примити момент одрицања, да би се могла уздићи до стваралачког рада. Фини и дубоки теоретичар „јасне школе“ (споја зегепа), нажалост, недовољно оцењује овај „тамни“ момент антиномичности, ову ориги-
3) Ргоћ. 0. Готбагао-Каатсе : Та тНогта фданса Егбђеј е Мотеззон пеПа ри гесеше слАса де! Мошеззопзто („РЕдисадопе Магопаје“, 1926, 8).