Учитељ

200 Д-р Милош Ђурић

јама; у тој песми Пиндар, поред главне ствари, истиче и митско порекло многоглавог нома (уброс лојокефаћос), којим је Мида победио 24 питијаде (год. 490).

Напослетку, агонистичким духом били су прожети и философи и њихове школе. Први јонски философи, прави философски Прометеји, већи од свих оснивача религија, праве од теологије космогонију на тај начин што растурују мит и као праматерију из које се ствари развијају узимају једну вечну пратвар. Агонални Хераклит више истиче ток и разлику у множини предмета него ли биће или пратвар. Тврђење о току оснива се на чулима. То ослањање на чула изазвало је бојазан да ће се биће претворити у ништа, и та бојазан створила је у Елејаца супротно агонално тврђење да постоји само биће, и они улазе у борбу против Хераклита, против промене и чула, бранећи и славећи ум. Противници се смејаху Парменидову бићу, а Зенон опет извргава руглу мишљење противника. Против Елејаца устају Протагора и Горгија, а против Платона, чије учење претставља синтезу Хераклитова и Парменидова учења, устаје Сократов ученик Антистен, оснивач киничке школе, и присталица његов Диоген: „Кад се Платон разговарао о појмовима и спомињао појам стола и пехара, рече Диоген: ја, Платоне, видим сто и пехар, али појма стола и пехара никако не видим. Разуме се да не видиш, одговори Платон, јер имаш очи којима се гледа пехар и сто, али немаш очи којима се гледа појам стола и пехара“ (Диоген Лаертије УМ! 53). Као што су се сто година пре Аристипа у Јоњанима и Елејцима надметали исток и запад, тако се у киничкој и киренској школи боре север и југ. Као трачки оштри северац што наваљује на лаки јужни ветар, тако кинички лбмос и његови плебејски мишићи ударају на киренску ђдоуђ и њезине фине и благе нерве. — Разуме се да се таквом агоналношћу, која прати цео развитак хеленске философије, изоштравало мишљење у свих оних који су размишљали о тајнама бића и ствари. Грци су могли да постану творци философије и науке и да остану обрасци философирања за сва времена и за све народе баш зато што нису имали никаквих Веда ни Библија, никаквих џиновских ауторитета, као што су Конфуције, Буда, Заратустра, Христ, Мухамед, који бацају голему сенку на целе народе и континенте и неограничено владају читавим поворкама векова, а имали су веома много генијалних духова који су се непрестано надметали у неспутаном објашњавању живота и ствари, па су тим живим и слободним надметањем, том конфронтацијом и тим контрастовањем различних учења давали уметницима и философима прилику да скину многе копрене с тајана природе, и да донесу обиље различних облика човекова живота и стваралаштва, и да изразе богатство човекове духовне природе. Донесени облици нису важили апсолутно, и стога су се антитетички појављивала нова тумачења васељенских загонетака и отварале друге могућности стварања. На тај начин Грци су могли да даду философију која претставља највећу еманципацију духа у људској историји.