Учитељ

316 Библиографија

историји педагогике и раније и сада придаје се мала вредност, па се, готово, добија утисак као да тај предмет ученицима учитељ. школа и није потребан. Међутим правилно разумевање садашњег стања у педагогици апсолутно није могуће без подробног и дубоког упознавања са педагошком прошлошћу. Само детаљно изучавање педагошке прошлости показаће, да су многе „новине“ у ствари „препев“ или „прерада“ „старих ствари.“ Само детаљно упознавање са педагошким. наслеђем, са педагошким предањем, показаће уколико је савременост нова и како се она развила, а тако исто даће и могућности за нова педагошка стварања. Негирање или олако прелажење преко педагошке прошлости брзо се свети сваком педагошком раднику. Прошлост се мора не само изучити, већ и органски. савладати, јер само је органско савлађивање позитивно И плодоносно.

У том циљу појава сваке књиге, која нас оријентира у педагошкој поошлости, треба да се предусретне са пажњом и радошћу. Са пажњом предусрећемо и овај Преглед историје педагогије од г. А. Ранковића.

До сада је уобичајено, да се у предговору или поговору књиге писац изјасни о гледишту које заузима поводом расправљаног предмета и да нарочито истакне изворе којима се служио при састављању стручне књиге. Тај лепи обичај. изостао је из ове књиге и ми можеме само да погађамо, да је Преглед намењен ученицима учитељских школа и да је књига изворни рад пишчев, тј, самосталан рад до когаје аутор дошао после дуге студије педагошких писаца и школских. система. Међутим пажљивијим читањем у самом тексту падају у очи три имена: Паулзен, Браунинг и Монро, што значи да су та три педагошка историчара били три стуба на које се наслања, готово, у целости овај Преглед. Али када се отвори Историја педагогике, од проф. П. Мопроа, нарочито део други, који опасује ново време у педагогици, тј. време од ренесанса и хуманистичког образовања до времена Бела и Ланкастера, Хербарта и Спенсера и упореди по насловима са Лрегледом историје педагогије, онда се јасно види да су сви главнији наслови дословце узети из проф. П. Монроа Историје педагогике и да је у великом делу своме Преглед извод из Историје педагогике од П. Мовроа. То још није никакво зло, јер је проф. П. Монро велики писац и његово је дело познато у целом педагошком свету. Осим тога проф. Монро је писац који доминирајућу улогу даје нивоу духовног развића, па овим чак објашњава измене целокупног друштвеног живота. Али је недостатак Прегледа у томе што је одвише кратак, сувопаран и не одговара, бар не у већини случајева, пишчевој изјави: „држаћемо се правила: да треба познавати узроке појави извесне идеје, као и услова под којима се она развила.“ Тако исто у Прегледу, који свакако рачуна да је бољи од ранијих књига ове врсте, има закључака и погледа који су потпуно нетачни или застарели, као на пример: подела историје педагогике на стари, средњи и нови век; онда резоновање о тенденцији код источне и западне културе; код наше народне педагогике; и код опште карактеристике васпитања на истоку.

Не разумемо зашто је у Преглед унето градиво: о Далтон плану, М. Монтесори, Пројект методи итд. од стр. 161—175, када су то факта која се непосредно пред нама још развијају и када ти педагошки покрети још нису добили свој дефинитиван став. То се прво може рећи за М. Монтесори, чији систем више није оно шта је био. То исто важи и за комплексну наставу и остало. Тај материјал не може да уђе у историју педагогике, већ у предавања из савремене педагогике, која се могу одржати после пређеног елементарног течаја педагогике. Тако исто смо противви, што је и уважени г. Паја Радосављевић ушао у овај преглед и то једини од живих наших педагога, Тај изузетак се није смео да учини. Карактеристике југословенских педагога треба да су опширније. Из карактеристика Шрајнера, Миодраговића, Протића и Радосављевића уопште се не види шта је битно за њих и ово речничко набрајање њихових дела не значи, готово, ништа. Често Преглед мање значајном педагогу даје више простора од онога који има већи значај. Потписати је јопи мишљења да су Бакић (Стојев ученик на Универзитету) Окановић и Аџић много заслужнији да уђу у Преглед од Протића. Међутим, они нису унети. Погрешка је и то што је Рајн дошао пре Цилера. На пример ту се за Рајна каже: ...„Он је живео и радио у једном уском кругу застарелих идеја, док за нове није марио.... Од наших педагога могу се сматрати као његови популаризатори Окановић, Протић, Јован Јовановић, Душан Рајичић.“ — Из овога читалац изводи одмах закључак: до су и Окановић, Рајичић и др. радили у једном уском кругу застарелих идеја. Тако може да напише само онај