Учитељ

610 Проф. Николај Лоски

тања само питање продубљује, усложава га новим странама и, напослетку, доводи до истине потпуније и свестраније изражене, него што ову могу постићи напрезања појединачних умова. Нормално, или тачније, идеално такав би морао бити и процес претресања и одлука у скупу народних претставника. Љубав према истини, љубав према своме народу и осетљива савест — то су услови па да одлуке народних претставника буду у већини случајева разумне и целисходне.

Моји разлози изречени у заштиту демократије и ослонац на идеални њен облик немају циљ да докажу, да је демократија увек и у свима условима најбољи облик државног строја. Тако исто, борећи се против мишљења као да демократија није органска, ја сам се старао да покажем њен органски карактер и ја никако нисам тврдио као да апсолутистичка владавина није ограничена, Управљати органским натчовечанским јединством народа и њега себи потчинити способно је само натчовечанско јединство власти. Ово јединство власти остварује се уколико владалац добровољно следујући дужности и Божјој правди, уједињује око себе за управљање државом најбоље људе и у јединству с њима, на основи истакнуте истине и љубави према народу, доноси одлуке; ово се јединство власти остварује и тада уколико се монарх (следујући и за династичким циљевима) стара да схвати потребе и тенденције социјалне целине које се с њима подударају, и ствара јединство власти уједињујући око себе људе који су најспособнији да ове потребе задовоље. Алимну демократији као иу апсолут. монархији постоји опасност да власт не одговори потпуно потребама целине. Иако друштво нужно има органску структуру, ипак његова органичност може бити више или мање савршена. Никакав облик државног строја не садржи у себи апсолутне гаранције. Зато мој чланак и нема намеру да из основа хијерархиског персонализма изведе неки одређени строј за свако друштво. Мој се задатак своди само на то да заштитим демократију од прекора механичности.

Одричући механичност демократији, ја тако исто одричем да она води неприципијелном релативизму. У духу моје гносеолошке теорије (интуитивизам), истина је апсолутна. Али ко ће потврдити, да ми у земаљским условима поседујемо сву потпуност апсолутне истине! Чак и хришћанска религија у својим непоколебљивим догматима даје само одломке апсолутне истине и то у односу на надземаљски свет, остављајући потпуно нерешена питања о економској структури, политичким реформама итд. Увиђамо да. напрезања човековог ума дају увек неки аспект истине, али не сву њену потпуност, па је и откривени аспект истине обично: умотан у лажна учења. У судару политичких, економских итд. теорија и планова рефорама став је исти као и у борби филозофских система, за које је Хегел рекао, да нови системи „не уништавају принципе старих, већ само показују да ови принципи нису били последњи, да нису били апсолутне дефиниције“. Изрећи такав став не значи бити релативист: у њему је изражено