Учитељ

Органска структура друштва и демократија 61!

само признање да постоји необична сложеност, богатство облика и многостраност бића и уверење у то, да се теориска истина, а тако исто и практични идеал не налазе у мрачним, тесним и усамљеним ћорсокацима, већ у хармониској синтези свих позитивних. садржаја која светли бојама спектра. Уколико демократија открива терен слободне борбе за истину, утолико она олакшава изграђивање такве хармониске синтезе,

Постоје два супротна услова, који кад егзистирају потпомажу цветање демократије. Један од њих се налази у високом развићу личне самосвести, свести о апсолутној вредности личности. и потреби да се заштите њена неотуђива права, а други се садржи У широком видокругу личности и њеној љубави и интересу за социјалну целину, услед чега грађанин појединац постаје микрокозам који у себи садржи не само свој посебни живот, већ у коме се рефлектује у индивидуалном преламању живот целине, те се отуда јавља свест о праву на учешће у државном изграђивању.

Не само љубав према социјалној целини, већ и љубав према апсолутној вредности личности и заштити њених неотуђивих права, на пример, слободи савести, претпоставља у човеку високи ступањ развића надличних интереса: чак и своју личну слободу може правилно да заштити само онај ко љуби слободу не егоистички, већ принципијелно као апсолутну вредност. На жалост, баш вођи демократског покрета, одушевљени идејом слободе личности и њених неотуђивих права, уображавајући као да синтеза универзализма и индивидуализма није могућна врло често стају на страну индивидуалистичко-атомистичког (неорганског) погледа на свет и боре се против свих универзалних начела: руше религију, изводе моралност из егоизма, и сматрају државу само као средство за задовољавање индивидуално-егоистичких потреба грађана. Ови вођи су обично надахнути надличним интересима и само граде неистиниту теорију о својим узвишеним тежњама, али ученици њихови, широке људске масе, постају доследне својим учитељима: усвојивши атомистички — индивидуалистичка учења, оне у личном животу улазе у ситне егоистичке интересе, а у социјалном животу негодују на несавесно испуњавање својих обавеза на свима ступњевима друштвене целине, почињући од писмоноша и завршавајући са министрима.

Међутим није само ово опадање личности главни разлог кризе савремене демократске државе. Узбуна разочарења у демократију, карактеристична за наше доба, објашњава се не толико одавно. познатим недостацима овога строја, колико новином и тешкоћом задатака који су се појавили пред савременим културним друштвом. Општа криза државне власти, напосе у демократији, условљена је ступањем у историски процес на земљи више социјалне. целине, наддржавне натчовечанске целине, која онтолошки има виши ранг него поједина људска друштва, нације итд. Несвесно, јуридички готово несформиран утицај овога начела увек је постојао, али у наше доба он почиње особито јако да се осећа. Међународна заједница у области виших духовних вредности,

39%