Учитељ

Библиографија, 637

Платон: Говба или о љубави, са грчког превео, предговор и објашњења додао Д-р Милош Ђурић, Београд, ср. 8; стр. КХХХГ — 193, цена 57 дин. Издање предузећа „Народна просвета“. — У своме плодном и даровитом филозофском раду почевши од Видовданске етике, па преко Смрш мајке Југовића, Филозофије панхуманизма, Миш о сунчевој сестри, Рационализам у савременој немачкој филозофији и Пред словенским видицима до Проблема филозофије културе, — д-р Ђурић се бавио изграђивањем југословенске филозофије и у том плодзом филозофирању заорао је дубоке бразде у нашем фил »зофском тлу. Он је дубоко осетио да се наша фллозофије има да изграђује у духу праве словенске филозофије, никако у духу који му је противан, и који се заснива на екстремним материјалистичким или рационалистичким закључцима. Као и све велике словенске мислиоце и нашег Ђурића мучи проблем целости човека и одсудно је противан цепкању човека или хегемонији једнога начела над осталим начелима.

Али по својој наставничкој дужности (предаје историју грчке филозофије на универзитету у Београду) а донекле и због наклоности за извесне филоз: фске величине из јелинске старине, д-р Ђурић је дао низ студија и неколико одличних превода са старогрчког језика. Поред Одабраних грчких трагедија Есхила и Со„фокла, д-р Ђурић нам је превео Плангонову књигу Одбрана Сокрашова и Кришон и сада Плантонову Гозбу — једно од најлепших и најважнијих књижевних и филозофских дела великог јелинског мулраца, који је најваше оплодио свизантиску и доцније западну европску мисао.

Пре саме Гозбе д-р Ђурић је на читавих 80 страница изнео опширну студију о „Љубави и лепоти у Платона“, а толико исто страница је посветио стручном коментару не само Гозбе, већи ондашњих грчких политичких, социјалних, верских и филозофских прилика. Зато ову књигу може слободно узети у руке и онај читалац, који се није усуђивао да уђе у „тајне филозофије“, нарочито због тога, што је баш Платон сматран за филозофа изван живота, сувопарног и тешког. Чфаталац ће видети да Платонов идеализам није магла, „ни страх од стварности“, већ да је „идеализам непрестана борба против гадости у нама и изван нас и непрестано пречишћавање живота и стварање више, чишће и племенитије стварвости“. Д-р Ђурић је и овом праликом доказао не само да је „лучоноша“, већи добар филозоф-учитељ кога треба читати и у њега се уживљавати.

Аа. Еепег: Ргеобгадто 5Ккоји! Роду годнејипа, пазјаутента 1 Јекапта па 5зидејоуапје “и рокгеји 2а гебогти задазпјћ ЗКкоја, ргеуео Егапјо А. ЕШром:, ибнејј мједђаотсе Хаггеђаске испеузке Зкоје, Хадгеђ 1935, зг. 80, зг. 72, сепа 18,50 „ап. Јдапје ргехофосемо, Ратанпзка ц! 101 зшб је Ш, — После превода Феријерове Активне школе и Школе подобности сада смо добили превод и овога малога делцета, које има мисионарски карактер у савременој школској реформи. Име швајцарског педагога је већ довољно познато у нашим редовима, нарочито због његових племенитих настојавања да, кроз русовљевску традицију, изврши једну беспоштедну критику савремене швајцарске и европске школе и њеног сухопарног интелектуализма са гледишта садашње психологије и педагогике и да укаже пут за стварање једне боље школе нгго што је ова, која сада у Европи постоји. Феријер је лак писац за читање и његове педагошке студије су јако сугестивне. Но постоји бојазан да он не претерује у своме песимизму односно са„дашње и у своме оптимизму односно будуће школе. О психолошким законима, које Феријер поставља, могло би се дуго дискутовати, па изнети много чињеница које не иду потпуно у њихов прилог. Но пишчева тврдња да школа тражи стални преображај треба да се свесрдно прихвати. Тако исто треба да се поздрави и њезгова поштена акција на груписању свих друштвечих снага на реформи целокупног васпитања и његоз негативан став према класном васпитању, а нарочито његова тежња за добро васпитање детета. ·

Превод колеге Филиповића је коректан и у њему су сачуване главне 0со"бине Феријервог стила.

Д-р Владимир Ј. Спасић, проф.: „Стара“ и „нова школа“ — психолошкотпедагошки основи и њихова принципијелна карактеристика, Београд 1985, 8; стр. 16, цена 5 дин. Издање „Библиотеке наше нове школе“ св. 4. — У једном сасвим „сажетом излагању, проф. Спасић покушава да изнесе разлике између „старе“ и „нове“ школе. Главни принципи за организовање наставе савремене школе су: 1) принцип рада — активности. На њему се изграђује школа рада; 2) принцип