Учитељ

Што више мушкосши 665

лићевским мишицама донео Косовску катастрофу. Да је тада било више мушког елана, сигурно је да би се данас са већим пијететом говорило о југословенској култури. Овако.....

Не груб шовинизам, нити расни егоизам, већ најчистији хуманизам данашњице, захтевао је од нас да се само старамо о својој егзистенцији, о својој части. М тек онда када је наша нација показала целом свету а нарочито непријатељима нашим да у својој крви има превише кремена и гвожђа, тек нам је тада дато нешто равноправности.

Пожртвовањем и мушкошћу толиких генерација створена ЈЕ наша државна заједница. Па баш зато она се и мора будно чувати са оним истим заносом са којим је и створена... На тој ствари наши су учитељи и до сада много радили, али Марсељска Трагедија отворила нам је очи, и наша активност у овом правцу од сада мора бити још већа.

Патили смо, па и дандањи патимо од моде. Мајмунисање Це наша највећа болест. Какви се све бакцили нису увукли у наш политички и духовни живот. „Интернационализам“, „космополити“ зам“, „комунизам“ и т.д. истицани су као нешто узвишеније, као нешто светије од национализма. Ова је болест понајвише хватала младеж, бујне, уображене и неуравнотежене снаге. А до скора имало је и таквих случајева да идеални националиста чак нидруговима својим није смео на сав глас да испољи своја уверења. Претеривало се. Отишло се до комичности. Проповедана је љубав према црнцима и ескимима. Пропагиран је њихов џаз и дивљачки ритам... На другој страни усађиван раздор између Срба, Хрвата и Словенаца. За уношење раздора толико се пута успешно послужило „клерикализмом Хрвата“ код Срба, и „хегемонијом Срба“ код Хрвата...

Али крајње је време да речемо: „Ми више нисмо слепи!“

Један од најизразитијих националних интелектуалаца наших — Јов. Цвијић, каже поводом корушког плебисцита у 1920 год. ово: „Ја сам се прошлог лета очигледно уверио колико мало вреди велики проценаш писмености код Корушана“. Једна болна али зато врло важна констатација. Истини се мора погледати у очи. Несумљиво да је она непријатна по нашу народну ствар, по нашу националну свест, али баш зато својом чистотом ова истина „најсугестивније одређује путоказ којим мора ићи данашња просвета нашега народа.

Проценат писмености код корушких Словена био је идеалан. Али зато је писменост ишла у раскорак са националним идеалом. Дугогодишњом ненародном школом, Аустрија је успела _ да од нас одроди нашу рођену браћу и да им наметне СОЕ ле Када су у питању данас наше националне мањине, нама није потребан овај аустријски рецепт. Никако! Али зато наша југосло-