Учитељ

666 Гвозден М. Станић

венска школа мора понајпре бити просветни расадник југословенске писмености, југословенских традиција и југословенских идеала. Ову потребу најбоље је синтезирао Краљ Витез у својој значајној поруци: „Југославија ће бити достојна свих славних победа, ако своја покољења васпитава на вечитим примерима наших националних мученика и јунака“.

#

Ради успешнијег извођења овога посла није довољан само добро · израђен програм. Нешто важније од тога јесте персонал коме се поверава овако узвишен задатак. Поред учитеља и школски су надзорници те још како важан фактор у овом питању. Они нису само за то, да „надџиравају“, већ и да упуте млађе снаге, које се првих дана своје службе чешће пута осећају као морнар на морској пучини без компаса и крме.... Активност школских надзорника, њихов идеализам и њихова истинска служба народу, инфицирајући се преносе на подчињене. Али зато сеи њихова равнодушност са пуно успеха подржава.

Многи школски надзорници највећу пажњу посвете реалистичкој групи предмета. Ако су ученици сигурни само у рачуну, онда је и учитељу задовољавајућа оцена сигурна. Греши се. Греши се и са педагошког и са националног гледишта. Никако се не сме губити из вида педагошки принцип: од простијег сложевијем. Нити се пак сме пренебрегнути народна филозофија: „Ближа је кошуља него хаљина.“

Али зато и школским надзорницима треба пружити више слободног времена. Канцеларија и данашња администрација одузимају им све радне часове...

За изазивање мушког и националног поноса настава народног језика и историје пружају драгоцен материјал. Наилазимо на красне примере за изазивање мушкости чак и код девојчица, а да се ни мало не окрњи њихов будући позив. „Мајка Југовића“, „Српска Мајка“ (Змај), „Материно Срце“ (Илић-Млађи), „Жене из првог устанка“, Књегиња Љубица, Карађорђева Мајка, наше жене и девојке за време последњег рата и под окупацијом итд.

Цртањем се много што-шта може просто овековечити у свести наших Југословенчића. Н. пр. националне шаре, Кајмакчаланска капела, Његошева гробница на Ловћену, Град Сигет, Смедеревска тврђава, Опленац, Гроб незнаног јунака итд.

Не потцењујући ни остале предмете, које наставник мора да доведе у склад са задатком школе, желим само неколико речи да кажем о соколству. Ово чиним понајпре зато, што је овај предмет без мало потпуно занемарен, мада је један од најнепосреднијих за постигнуће изреченог циља. Соколство треба да буде обавезан предмет не само за све ученике, већ и за све наставнике. Ово последње нарочито истичемо ради оних комичних па готово и тешких примера, што их где-где има по нашим школама. Тако у једној већој вароши у Шумадији имамо појаву да поред раз-