Учитељ

674 Милић Р. Мајсторовић

У Методици бугарског језика Грнчаров пише да је језик на-' родни најважнији предмет у основној школи и да настава матерњег језика стоји „у тесној вези са самом нацијом, која је носилац и распрострањивач оригиналне национа не културе“. Кроз наставу језика појачава се национална свест. За израду овога списа аутор је искористио велику најновију литературу: бугарску, руску, француску и немачку. И тако је као вредна пчела са свих страна скупио све оно што је сматрао за најбоље, држећи се увек оне народне пословице: „Докле је жив језик, народа неће нестати“.

У делу Акшивна настава (Активно обучение вђ пђрво, второ, трето и четвђрто отдћление. !1рактическо рљководство, Софи, 1926, стр. 142), које је плод дугогодишње наставничке праксе осветљене са гледишта савремених дидактичких тежњи, износи се оглед како ће се ученици што више да активирају у настави и да се настава од вербалне претвори у стварно радну наставу.

Али, поред дидактичких питања, нашег писца интересују и општа педагошка питања. У брошури Бугарско домаће васпштање (1929) аутор пледира за тесну везу између дома и школе, за педагошко образовање родитеља и стварање родитељског савеза у Бугарској, да би се од деце створили активни људи, који ће бити агенти напретка. Да допуни те мисли и потврди их страним примерима, Грнчаров је написао брошуру „Енглеско домаће васпишање“ (1929). У исто време ту је упоредио бугарско и енглеско васпитање и пледира, по енглеском узору, за развијање приватне иницијативе у свима па и у просветним питањима. У књижици Село и град као васпшпачи деце (1929) пледира за идеју да се град не сме да одваја од села, већ да њихова акција увек колаборира. Главна му је лозинка: градску децу лети у село, а сеоску што чешће водити у град.

Дечје игре су увек проблем за педагоге. И томе проблему наш писац посвећује брошуру Дечје игре (1930) у којој тражи стварање дечјих игралишта по целој земљи и износи примере народних игара за децу, борећи се са физичко развиће омладине, што сматра за своју националну дужност.

Један интересантан покушај још 1908 год. извео је Грнчаров са својом брошуром Социално вљзпитание (1 изд. 1931), коју је потписао са псеудонимом професор Давид Голдман у циљу експеримента да ли ће бугарски падагошки критичари гледати на сам садржај књиге или на пишчеву титулу. ИМ заиста већина критичара, гледајући на пишчеву титулу, донеза је од 2 приказа врло повољна мишљења, иако су за раније списе Грнчарова били доста резервисани или су били према њима чак и врло критички расположени. Тако је Грнчаров, кријући се иза псеудонима, добио једну сатисфакцију баш од својих ранијих критичара. Сопфао. пе диа поп списа „Социјално васпитање“ је у овоме: „Ако тражимо да подигнемо народ на један виши степен у економском погледу, а тај степен да није без недостатака, ми треба да подигнемо тај исти народ на један степен више у душевном и моралном погледу. Јер само тако могу да буду у сагласности еко-