Учитељ

676 Милић Р. Мајсторовић

отдћление (1930) Са овим списима аутор има намеру да разбије наставничку скривену апатију, која се појављује за време предавања бугарске историје, а која се преноси са наставника и на ученике, и да помоћу бољих начина у овој настави, нарочито искоришћавањем уметничких историских казивања у облику прича, која су дали: Николај Рајнов, П. Карапетров, Д. Тенчев, Хр. Ботев, Ив. Вазов, Љубен Каравелов и други бугарски литерати учини да се историја као предмет олакша ученицима. Свакако да ће ово литерарно градиво помоћи наставницима да на час историје долазе спремнији и расположенији, па ће и сама настава постизавати боље успехе.

Реформа унутрашње структуре школе свуда, паиу Бугарској, иде за тим да се од деце папагаја и деце марионетки стварају личности од иницијативе, јаке воље и критичког и стваралачког духа. Сви предмети траже реформу па и сама језична настава. Да помогне ту унутрашњу реформу, Правдољубов издаје серију омањих списа. „Устна и писмена реч“ (1932) има да послужи као упутство учитељима како ће ови на нови начин пре. давати граматику, правопис и писмене саставе. Том циљу лепо служе и његове три књижице за децу основних школа П, Ши ТУ разр. „Езикови упражненил“ и три списа „Граматика (езикови упражнениа)“ за 1, Пи Ш разр. прогимназија. ј

Држећи се Песталоцијевог начела да је „прича кључ који отвара дечја срца“, Правдољубов је дошао на идеју да развије мисао о значају прича у развијању и култивисању матерњег језика, јер прича је „снажан фактор за психички и естетички утицај не само на децу, већ и на одрасле“. МИскоришћавање у настави матерњег језика народних прича, у школама Америке и Јапана, још више је потстакло Правдољубова да обрати велику пажњу и на ову страну језичне наставе и да искористи велику вредност народних прича не само за развиће народног говора, већ да помоћу њих учврсти јачу везу између дечје душе и националне културе. Зато у 1933 години штампа књигу „Художествена разработка на народнић приказки“, у којој он, поред теориског дела у коме се говори о значају народних прича, о њиховом уметничком казивању и драматизацији, даје и практични део у коме је методски обрађено дванаест таквих ствари од видних бугарских и страних методичара, држећи се у нижим разредима укупне наставе.

Као добар теоретичар и искусан практичар, Правдољубов је запазио да се и религиозно васпитање у Бугарској не изводи са пуним успехом. Наш писац сматра да то долази више од непоз“ навања метода за предавање религиозне наставе, а не од неког бугарског религиозног индиферентизма, јер још већина људи стоји на гледишту да је религија у тесној вези са целокупним сазнањем и да се религија сматра „за прогресиван фактор у развићу човечанства“. То га је побудило да изнесе своје теориско и практично упутство за извођење религиске наставе, а нарочито да му приложи најлепше уметничке описе неколиких светски познатих књижевника и неких бугарских писаца у делцету „Художествена раз-