Учитељ

ф

4 | ћи да се изволи настава поз. природе у основној школи 687

птица итд. Све то ствара у нама једно дубоко уживање, које се појавило без наше воље. Светлост, мирис биљака, благост ваздуха, цвркут птица, све нас то уљушкава, импресионира, иако од свега тога не разликујемо ништа прецизно. Али, на један мах појављује се из дубине наше свести једно осећање. Оно нам се намеће док сва друга почињу да ишчезавају. Тада покушавамо да поклонимо већу пажњу предмету, који је у нама створио ово осећање. Почињемо да га испитујемо, и да га пипамо ако је то могуће. У том моменту ми опажамо његов облик, његов изглед, његов положај. Ми га посматрамо, што ће рећи: да смо пажљиви према утисцима што их он производи у нама.

Али, није довољна само пажња, да би меморија очувала трајну успомену на преживљени осећај. Сећања су трајна: ако су често понављана; ако су врло упечатљива; или, ако одговарају некој нашој тенденцији.

Свакоме је познато колико је понављања потребно, да би деца, па и ми, могли очувати у свести јасну слику 0 неком објекту, о распореду његових делова и њиховој узајамној вези. Само ако су утисци били исувише јаки: као што је пуцањ грома, неки неочекивани пад, или преживљени страх; само у таквим случајевима није потребно да се успомена обнавља. Она остаје дубоко урезана у свести, и неизгладива је. Неко је неспособан да у својој свести изазове јасну слику села, које познаје још из детињства; међутим, таква лица чувају врло добро сећање на неки поток или реку у коме су се давили.

Ми смо обично пажљиви према оним предметима који нас интересују, који ласкају нашој уобразиљи. Дете посматра сасвим случајно — уопште — по потреби и своме задовољству. Човек посматра исто тако. Зато се не треба изненадити, што сељак живећи у средини живих бића, тако их мало познаје. Чак ио онима које познаје он не зна ништа више, него што од њега тражи свакодневна потреба. У том погледу ми смо сви сељаци. Ми се интересујемо само оним што нам је директно потребно. Све друго остављамо на страну.

Посматрање драговољно, незаинтересовано и методичко. — Социјална вредност свакога од нас мери се: према броју и вредности директних опажања, које смо задобили; према искуству које смо стекли.

Желети је, дакле, да се још у детињству пружи детету навика и укус за посматрање, мање ограниченим но оно чиме се задовољава већина људи. Зато посматрање мора бити методичко, што ће рећи: да се обавља по извесном реду, те да буде у колико је год могуће што потпуније. Тако обављена посматрања имају своју вредност. То је опажање људи од науке; опажање, које има за главни циљ: познавање, без нарочитог интереса о корисности. Таквим посматрањем стичемо конкретне појмове којима богатимо своје мисли. Оно поправља заблуде, разбукталу машту и др. У погледу практичном овако посматрање пружа нам познавање средине и могућност, да на њу утичемо у духу