Учитељ

Библиографија 715

Даманђљ Димовђ: Четене и писане вђ пљрво отдђление, методологиченњ уводђ, Софиал, 1934, 8', стр. 80, лева, 20 Книгоиздателство „Казанлљшка долина“. Поред својих ранијих студија из области образовне политике: Нове образовне реформе, Бугарска школа и Народ и школа, поред уредничког рада на часопису „Школски преглед“, г. Дамјан Димов овом приликом посвећује се једном педатошко-методичком питању, питању почетне наставе читања и писања у првом разреду основне школе.

Ово питање у целокупној методичкој литератури заузима важно место, а но цитираној бугарској литератури, оно је увек актуелно и у бугарским педатошким круговима. Г. Димов третирано питање ставио је на ширу основу. Почевши са филолошким, антрополошким, културно-филозофским, социолошким ни историским странама проблема, језика, аутор је расветлио његову психолошку и педатошку страну. Тако се добио један, истина кратак, али неопходан увод У саму теорију почетног читања и писања. У другом делу расправља се појава и развој методике овога питања и опширно се излажу њени главни методи синтетички и аналитички, њихова историја, облици и суштина. Тако исто ово питање и с обзиром на особине бугарског језика.

Тако је г. Димов стручно, стилеки врло пријатно и на објективан начин написао један леп увод у ово питање. Али, што донекле може да зачуди читаоца, аутор је вешто избетавао да се ивјасни који метод он заступа, хотећи на тај начин својим читаоцима да остави слободан избор између метода и начина, рада у овој области. Па ипак је морао при крају да изјави: 1) да ни чист аналитички, као ни чист синтетички метод не могу потпуно да задовоље. захтеве практичних радника; 2) да ни чист аналитички, као ни чист синтетички метод 6 обзиром на природу бугарског језика. (који је и фонетички и етимолошки) не могу бити прихваћени; већ 3) само у укрштању оба метода, уз помоћ индукције, дедукције и аналогије може се наћи начин који ће потпуно да задовољи решење овога питања.

У бугарској методичкој литератури овога питања, као присталице синтетичког метода, истакли су се: д-р Гинев, д-р Манов, д-р Николчев, д-р Чакров, Тено Дочев, Христо Спасовски, Тодор Близников, Христо Џетев и др. а као присталице аналитичког метода: Виолино Примо, Николај Тодоров, Димитар Правдољубов, Антон Борлаков, Христо Николов и др. с

На крају приказа ове лепе стручне књиге можемо да изјавимо жаљење зашто аутор није искористио и југословенску литературу овога питања, као и руску — коју овде претставља једино В. П. Вахтеров. Тако исто изјављујемо наду, да ће југословенски педатози и методичари у будуће поклањати пуну пажњу бугарској педатошкој литератури. Обостраним упознавањем ми ћемо много учинити за културно зближавање два братска народа.

Д. Лавовљ и Ив. Георгиевљ: Методика на обучението по природовнание. Издателство Ив. Когомджиевђ, Софил 1935, 89 стр. 140, цена 45 лева. Ова доста обимна књига претставља колективан рад два истакнута бугарска методичара и дели се: 1) на теориски део, који расправља суштину, значај и циљ познавања природе као науке и као предмета у основној школи, са свима осталим интересантним пододељцима који се обично обрађују у свима методикама овога предмета и 2) на практични део, у коме су обрађена предавања, и то 19 у Ш, а 16 у ТУ равреду основне школе и пет предавања за 1 и П разред прогимназија.

Суштина теориског дела ове методике налази се у томе, да циљ сазнања природе није само извесно интелектуално задовољство, већ и утилизирање тога, сазнања. Тај методолошки принцип у схватању природе уједно постаје и методички принцип све наставе природних наука у школи. Јер, по схватању писаца, она педагогика, која је створена да покаже научне и правилне ставове за регулисање човековог живота, треба да поседује и најцелисходнији начин помоћу кота ће се ученици увести у природу. И као сви стручњаци што својој струци дају особиту вредност, тако и стручњаци природњаци и методичари природних наука увек истичу хегемонију своје струке над осталим струкама. То се донекле опажа и у овој књизи. Зато су писци јако подвукли значај природних наука, као наставног предмета с гледишта утилитарнот, филозофског и педагошкот. Једна ствар пада јаче у очи, да се писци и поред свега њиховог великог труда да буду савремени, врло често у схватању природе држе погледа који су се