Учитељ

Библиографија. 807

мељу филозофске педатогике. Прво је дело од проф. С. Ј. Хесена: Основе педагогике — увод у примењену филозофију. У предговору првога руског издања, те књиге (1923) проф. Хесен је дао ову мотивацију карактера своје књиге: „Као теоретичар педагогике ја сам имао задатак да покажем, да чак и најситнија и конкретна питања педатотике у својим последњим основама иду до чисто филозофских проблема и да је борба различитих педагошких струја међу собом само рефлекс дубљих филозофских супротности. У предговору југословенског издања (П-то руско у рукопису) он је допунио ту своју мотивацију овим речима: „Моја филозофска, педатогика не одриче експерименталну педатотику, већ јој само одређује то ограничено и потчињено место међу педатошким дисциплинама на које она само и може да полаже право“. И следујући Кантовој традицији проф. Хесен је употребио, доста слично Рикерту, метод који се може да означи као метод критичке филовофске педагогике, тј. као покушај синтезе монивма и плурализма, рационализма и ирационализма, ума и интуиције.

_ Друго дело је једно од најбољих списа америчке педагогике, дело Џона Дуја: Педагогика и демократија. То дело крцато биолошког и социолошког традива, нако одриче циљеве образовања изван дететове личности и каже: „Васпитни циљ се мора засновати на унутрашњим снагама и потребама. Ваопитни циљеви не смеју да пренебрегавају специјалне снате и потребе васпитаника. Циљ мора бити способан да се претвори у методу сарадње са снагама оних које учимо и васпитавамо“ — ипак је у суштини филозофски фундирано, па се Дујева педагогика, оправдано сматра (то чини и сам Дуји) за примењену филозофију прагматизма. Јер, „пошто васпитање није средство ва живот, вели Дује, нето је идентично са самим збивањем живота, који је плодоносан а по себи значајан, то једина коначна вредност која се може навести јесте сам процес живота. Но како проблем живота није у суштини толико биолошки колико филозофски проблем, то је и ова Дујева педатогика јавно или скривено рилозофска педагогика.

Треће дело из области филозофске педагогике је горе наведена књига проф. Либерта и претставља покушај да се са „становишта, и принципа критичког и диалектичког идеализма, утврде и учине плодним за. образложење, заснивање и сазнање царства, наставе.“ И проф. Либерт припада Кантовцима једне струје и његово је лично образовање првенствено филозофско па онда педагошко. То се види и по самом градиву које има мало педагошког, односно дидактичког материјала на коме се конкретизирају његови филозофски ставови. Док ве у Дуја п Хесена, који су претежно педагози и уз то одлични филозофи, налази педагошког градива исувише, нарочито код Дуја, овде је оно изнето у мањој мери, па ће се сваки читалац, који од ове Опште диданктике очекује оно што даје специјална дидактика мало у томе и разочарати. Проф. Либерт говори С једној општој дидактици, о идеалистичкој дидактици, како је он схвата, зато је у спису избачен сваки еклектизам и писац заступа само „једно становиште и један начин схватања“ и гледа да то једно схватање доследно спроведе кроз целу књигу.

Универзалност наставе је основни принцип и методска хипотеза целог овог списа, па према томе пишчев задатак „овде није да описује врсте и појаве наставе у различитости и обиму њеног појављивања и у разноликости њених одлика, нето да схвати њен „дух“. „Дидактика није „кувар“. Ни учитељи а ни деца нису аутомати и механизми. А настава ни као материјал а ни као предмет није ни физикални ни хемијски процес; она није махиналан ток.“ Динамика духа и динамика наставе бу у тесној вези. „Дух који се не поучава, тај изумире; пастава, која не израста и која не остаје стално у вези с духом и законом дијалектике, опустоши и кочи се“. „Зато човек и култура не могу без помоћи наставе ни почети свој пут, нити њиме ићи ма и само један корак даље“. Освештати све проблеме дидактике и наставе са једног највишег принцинпа, то је задатак ове књиге.

Ми се не морамо сложити са пишчевим главним ставом, ми му можемо критиковати чак и једностраност заснивања и решавања проблема, можемо му оспоравати и његову поделу педагогике, али му морамо признати да је своје уверење добро и доследно бранио п да је имао жељу да силазећи до највеће дубине дидактичких проблема својим читаоцима објасни њихово филозофско значење, да је, дакле, хтео да скрене пажњу на то да добар дидактичар мора да буде и добар филозоф мислилац.