Учитељ

14 д-р Драг. 5. Петровић

вик може стећи научни, у цркви верски, у музеју уметнички, у друштву морални доживљај. Али број школа, које могу у образовању својих ученика искоришћавати културне установе као што су: лабораторије, фабрике, музеји, радионице, изложбе и друге, управо је врло сићушан према броју школа које не могу од њих извући никакву корист. Но од свих доживљаја најважнији су за васпитање морални. Нико не може спорити да су живот, пракса и искуство необично важни за етички развитак васпитников. Оно што се лично преживи оставља у души много дубљи и живљи траг него што се чује или види. Само иту смо у многом погледу немоћни да организујемо живот онако како би најбоље одговарало нашим сврхама. Ученици не могу да преживе све што би било корисно за њихово васпитање. Васпитач би хтео да његови ученици доживљују само позитивне и васпитне догађаје. Међутим, свакидашњи живот, који је пун разноврсних и непрестаних збивања, на сваком кораку вреба те исте ученике у своју мрежу ружних и негативних доживљаја, који их могу не само поколебати него и заробити. Могли бисмо рећи да сваки позитиван доживљај има свој негативан контра-доживљај, који га потире и руши. Нема те силе која би васпитаника могла сачувати од тих злокобних спољашњих утицаја. Зато ми налазимо да је вредност ученичког доживљавања релативна и са педагошког гледишта више или мање непоуздана. =

У једној малој расправи није могућно забележити све неповољне моменте, који се могу појавити у животу радне школе. Ми смо у досадашњим својим расправама желели да начелно проценимо њене главне концепције и покажемо њихову произвољност. Но неки читалац могао би из наших излагања извући закључак да ми критикујући нову школу — посредно протежирамо данашњу школу. Такав закључак био би неоправдан. Ми врло добро знамо да садашња школа, како основна тако и средња, не испуњује потпуно своје педагошке и националне задатке, и да многобројне недаће притискује бедну децу, која морају учити под њеним кровом. Али то нам не смета да изразимо своје уверење да „активан школски метод“ није оно спасоносно средство којим се васпитање може из основа изменити. Никада ниједна школа, ма како се организовала, не може трајно одушевити своје ученике за све науке које се у њој изучавају, тако да они једном за увек сачувају своје интелектуално одушевљење и интелектуалну вољну активност из чисте љубави према науци. То је груба фикција коју свакидашњи школски живот демантује на сваком кораку. Не можемо допустити ђаку ни то — бар не док се школује у основној и средњој школи — да се посвећује само једној научној или уметничкој дисциплини, а да остале занемари зато што их не воли. Пре него што би ученик добио такву концесију за специјално усавршавање, он је обавезан да изучи опште научне основе, без којих би остао за свагда обичан игнорант. Другим речима, ни активна школа, баш као и садашња „пасивна“, неће никад успети