Учитељ

Критичка размишљања о радној школи 15

да посредством неких универзалних принципа, као што су саморадња и лична слобода, изврши преображај ученикова духа а с њим и преображај наставе. Такви циљеви су исувише фантастични да би се могли практично реализовати. Савремена школа свакако очекује радикалне реформе у свима правцима. При свем том она ће, ма какве реформе претрпела, остати и даље школа свакојаких ученика, почињући од оних најлењих и најглупљих па до највреднијих и најдаровитијих. Никакве норме и никакви методи нису у стању да радикално искорене индолентност, лакомисленост и немарљивост појединих школских питомаца, њихову интелектуалну јаловост и моралну изопаченост.

Идеје радне школе рашириле су се више или мање по свима европским земљама, нарочито од свршетка светског рата до данас. Под утицајем слободоумне радничке штампе, а нарочито под утицајем социјално-демократских курсева у Немачкој и Аустрији, и комунистичког режима у Русији, литература о новој школи гомилала се сваким даном све више, па се чак створила могућност да се њени планови, макар и делимично, приведу у дело. Ми сматрамо да практични покушаји за остварање радне школе нису дали оне резултате који су од ње очекивани.

И код нас се о активној школи много пише и расправља бар у учитељским круговима. То су похвалне тежње напредног учитељства. Међутим, кад се узме у обзир факт, дау нашој земљи никад није постојала ниједна права радна школа, а да и сада нигде не постоји, онда је јасно да југословенска педагогика нема у том погледу никаво искуство. То значи да се код нас тема о радној школи расправља напамет, без икаквих стварних и опробаних чињеница. То је велика штета за нашу просвету и нашу националну педагогику. Иако смо модерне педагошке теорије подвргавали критици ми нисмо тесногруди и затуцани догматичари који по сваку цену остају при старој тези и онда кад експерименти јасно говоре против ње. Али треба имати те експерименте. Тежиште питања није у томе да се једна школа напада а друга брани већ у томе да се нађе права и пуна истина. Нека би наша врховна централа покренула једном овај проблем са мртве тачке на којој се сада налази. Нама је потребно да имамо богато искуство о стварима које нас интересују, да бисмо могли одлучити: да ли се школа пуне ђачке саморадње уопште може остварити, па ако може, онда у којој мери и на који начин. Па добро! Одаберимо десет или двадесет подељених и неподељених школа у разним варошима и селима Југославије, затим поставимо у њима конкурсом вредне и интелигентне млађе учитеље који хоће и могу да раде по „активном методу“, па их потом ослободимо наставног плана и програма који их ограничавају у настави,и најзад их пустимо да раде и записују све своје поступке и резултате. После четири године позвани стручњаци прегледаће сав тај материјал и извући ће директиве за даљи рад. Ми ћемо тако добити објективан критеријум за оцену нових педагошких идеја. То је једини пут да дођемо до

истинитог суда о томе шта се од радне школе може усвојити а