Учитељ

40 Миодраг В. Матић

и приватна друштва. Према томе тежиште питања оснивања ових школа пренето је из приватних руку, како је то било до рата, у опсег обавеза државе и великих самоуправних тела, ма да је и приватној иницијативи остављено широко поље рада. Тиме је пак цео проблем уместо добротворне делатности приватних хуманих установа постао проблем целога друштва.

Данас у Југославији има четири завода за глувонему децу (Београд, Загреб, Љубљана, Јагодина) са четрдесет оделења и четири стотине четрдесет и шесторо деце: 3 завода за слепе (Земун, Загреб, Кочевље) са 20 оделења и 222 деце; 3 помоћне школе (Љубљана, Нови Сад, Марибор) за дебилну децу са 25 оделења и 310 дебилне деце; 53 помоћних оделења при основним школама са 780 дебилне деце; 6 завода за морално посрнулу децу са 20 оделења и 500 деце; 1 школа за богаљасту са 40 деце; |] школа за туберкулозну децу са 26 ђака, 1 школа за трахоматичне са 40 ђака, 2 школе за наглуву и ! школа за ембесилну децу.

Овај број завода и школа за ненормалну децу је свакако недовољан. Јер према попису становника од 1931 год. у целој држави има 17.691 глувонема особа, од којих 1918 дораслих за школу; 21.485 слабоумних, од којих 2.409 дораслих за школу; 12.246 слепих, од којих 598 дораслих за школу и 30.000 богаљастих. Да би се задовољила потреба за образовањем и васпитањем ненормалне деце свих категорија, потребно је основати још 5 завода за глувонеме, 4 завода за слепе, 10 завода за богаљасту децу, 200 оделења за слабоумну, 6 завода за морално посрнулу, а затим нова оделења и школе за децу с говорним манама, за туберкулозну, ембесилну и трахоматичну децу.

Заводи за глувонему, слепу, морално посрнулу и богаљасту децу су уређени на интернатској основи. Један од ових завода Завод слепих Краља Александра 1 у Земуну — претставља са својом организацијом наш национални понос. Он има модерну слепачку штампарију, где је оштампано преко 12.000 књига Брајовим пнисмом у вредности једног милиона динара. Вредност зграда и осталог инвентара премаша неколико десетина милиона динара. При уређењу завода за ненормалну децу тежи се, да заводска средина буде што ближа породичној средини. Васпитно старање о овој деци у слободном времену, ван наставе, поверено је учитељима васпитачима, који за ову дужност имају посебну награду. Помоћне школе и помоћна оделења су без интерната.

При пријему деце у школе и заводе за нормалну децу главну улогу игра управитељ завода, стручни учитељ и школски лекар. Школовање у заводима траје осам година. Настава се у појединим школама изводи специјалним методама, а у васпитању се примењују принципи поправне педагогике. У школама за глувонему децу свуда се предаје говорном методом. У последње време све више осваја места метода матерњег говора, док се стари начин учења појединих гласова, бесмислених слогова и граматичких 06-