Учитељ

48 Прва школа у Шрној Гори

ковић је тада радио на штампању граматике за цетињску школу, а 1842 године Александар Попов у свом спису „Путешествије в Черногорију“ помиње ту граматику као издану. Још прије ове граматике Милаковић је издао историју и рачуницу за цетињску школу. Мако је овај почетак био добар, ипак он није могао задовољити потребу цетињске школе, а још мање просвећивања народа у Црној Гори. Неке су се књиге добављале и из Србије, а Његош се са Милаковићем брине за распродају Вукових књига, које су овдје радо примљене и чигане,

Главна задаћа ове школе била је спремање ових ђака за народне старјешине и главаре. Учило се читање, писање, нешто рачунања и граматика. Са доласком нових учитеља осјећа се напредак и у наставним предметима. Готово сви учитељи уносили су нешто ново у погледу наставних предмета. Тако Влаховић уводи наставу црквеног пјевања; Лујановић је уз то увео и српску граматику, а Ђорђе Срдић ранијим предметима додаје и историју Црне Горе.

Што се тиче наставне методе у првој црнорској школи, она је била иста као и по српским школама у Аустрији, јер су тамошњи учитељи, долазећи из тих школа продужили исти наставни поступак каквим су се раније служили. Из поменутог мемоара војводе Вукотића види се да се „од предмета учаше: Буквар, Часловац, Псалтир, некаква читанка, писање и мало рачуна.“

За цетињске учитеље онога времена, узевши уопште, може се рећи да су били довољно спремни. Према једном предрачуну расхода за !846 годину види се да је учитељ имао 200 талијера на име годишње плате.

Поред школе на Цетињу, Његош је отворио и другу школу у Добрском Селу, гдје је послао за учитеља поменутог Срдића. Помиње се да је 1842 године било у Црној Гори још шест школа, али су те школе биле приватне. И школа у Добрском Селу и оне друге, које су ускоро отворене, биле приватне или државне, знатно су се разликовале и по својој организацији и наставницима, а особито по ученицими од цетињске школе, јер су у њој учили ђаци из разних крајева Црне Горе, који су се спремали за народне старјешине.

Од цетињске школе, Његош се надао да ће му спремити људе оспособљене за вршење главарске дужности у Црној Гори. Зато је У њу примио синове најзнатнијих Црногораца као ученике, а довео за учитеље спремне и способне људе. Организација државе са извесним реформама и нова државна администрација захтијевали су спремније државне и народне функционере. Мало је који од ђака те прве црногорске школе, који није био нахијски или племенски старјешина. А још је мање оних чија имена и заслуге није опјевала народна пјесма. Далеко је пак и од помисли да је онако организована цетињска школа, за онако кратко вријеме и са оним методом предавања, могла оспособити своје ученике за велике дужности, које су их у животу чекале. Оно што није могла школа,