Учитељ

Школа у Русији и револуција 61

нарочито оне по селима, често се само по имену тако зовуз). Зато је потпуно разумљиво зашто је Странка, одложивши на неодређено време увођење седмогодишњег обавезног школовања, као важан задатак друге пјатиљетке, поставила као коначно извршење „обавезног школовања у четворогодишњој основној школи“. Конкретне мере у овом правцу предузете су тек у 1934—35 школ. години. Наређења Совнаркама СССР и ЦК Странке од 28 фебруара 1935 захтевају да се „у јесен 1935 год. у шкотама великих градова, а у јесен 1936 у свима градским школама СССР ликвидира трећа смена („рад на трећу пару“), тако исто и рад без једног дана одмора (тзв. „непреривка“) и изгради довољан број учионица за ђаке.“ Рад у школама у две смене („полудневна настава“) мора се ликвидирати у великим градовима у 1957 пау целом СССР у 1938 г. Декрет наводи и начине финансирања (како од места, тако и од стране савезне владе) који су потребни за ово изграђивање школа. Други декрети говоре како се школе имају да обезбеде уџбеницима и свескама, а тако исто и наставницима. У јесен 1937 године сви „брзометни учитељи“, који нису положили испите у обиму непуне средње школе и из допунских педагошких предмета, морају бити отпуштени. Управитељи основ“ них школа могу у будуће бити само она лица која су завршила педтехникум, а директори средњих школа лица која су свршила педагошки институт и имају трогодишњи стаж.

Сада је још рано да се суди какви ће бити успеси напора совј. власти да подигне квалитет школе. Али, виде се потпуно јасно одлучне промене у структури управљања и финансирања основне школе, која је извршена за време револуције. Пре револуције та структура била је истоветна каои у другим европским државама: зидање и издржавање школа падало је на терет локалне самоуправе (градова и ујездних земстава), а држава је плаћалала наставнике (по прорачуну један учитељ на 60 ђака) и снабдевала их наставним средствима из школског фонда Империје. Приватним школама које су могле да задовоље опште захтеве праве школе, држава је помагала. Финансиска самосталност према држави давала је школама већу слободу и независност од државног надзора и могућност да изађу из оквира минимума наставног програма који је законом одређен. Напротив, у Сов. Савезу финансирање основне (па и средње) школе у целини пада на терет месних органа управе, који, уопште речено, претстављају мање територијалне јединице (град. совјети, колхози, управе појединих државних предузећа) него што су била ранија земства. Врло често финансирање школе има принудни карактер (одбијање од плата радника и службеника, одбици од општег натуралног при-

8) Тако, на пример, у једној од последњих свезака „Биоллетена Наркомпроса РСФСР“ (1985 КМ, 14, 5 248) читамо, да Чечено — Инчушки облоно „са задивљујућом мирноћом саопштава, да у области од 90618 деце дорасле за школу, школу походи свега 79.481 дете, тј. 87,79, а од тога броја школу ре-

довно походи 810, или 68.816.“ Таква саопштења налазе се у сваком броју овога „Билтена,“