Учитељ

206 Витомир С. Радовановић

(0 формалном образовању у нашој народној школи

— Од Витомира С. Радовановића —

Настава у народној школи има три задатка: формални, реални (материјални) и васпитни. Први се задатак састоји у развићу ученичких снага и откривању метода рада, други у предаји знања, "а трећи у образовању карактера. Наставникова је дужност да између ових задатака ствара и одржава хармонију, како настава не би била ни одвећ формална, ни одвећ реална (материјална), што — с обзиром на тежње школске праксе и педагошке теорије није лако постићи: обично је школска пракса склона дидактичком материјализму (стварном образовању), док је опет педагошка теорија више за дидактички формализам (за формално образовање).

У нашој народној школи однос између формалног и реалног задатка наставе није добар: он је често толико изражен на штету формалног образовања да се о неком намерном и планском развићу ученичких снага и откривању метода рада уопште тешко може говорити. Ова чињеница не би изазивала потребу да сео њој говори, када би се материјални задатак образовања у школској пракси изводио правилно. Али како ни ово није случај, јер је познато да целокупан рад наше школе, уопште узето, у овом правцу почива поглавито на памћењу и да је резултат тога рада

понајчешће „мртав капитал“, који није у стању никакав правац

да даје за даље образовање, онда је извесна коректура школског рада несумњиво потребна.

Симпатије наставника за дидактички материјализам донекле су разумљиве: кад треба да се бира између развића ученичких снага и нагомилавања знања, они се, сасвим природно, радије одлучују за оно што је мерљивије и што се њима може уписати у заслугу, дакле за знање (за дидактички материјализам), него за оно што се данас слабо мери и што се обично приписује природном дару. Међутим са педагошког гледишта ове претеране симпатије су неоправдане. Наставници који занемарују формално 06разовање — да се фигуративно изразим — ако не секу грану на којој стоје, они и не чине ништа да она ојача, што је за добар рад несумњиво потребно. Нема сумње, друкчији је рад тамо где се систематски, по нарочитом плану, развијају и стављају у рад ученичке снаге и где се ученици, тако рећи, оружају економијом рада (методом), него тамо где је формално образовање занемарено и где сав рад почива на ученичком памћењу. Стога је оправдано што се све чешће чује жеља да се у школској пракси ојача формално образовање. „Ако хоћете да човек паметно резонује, говорио је још Џон Лок, онда га морате у томе благовремено вежбати“. -

Исто тако као што су неоправдане претеране симпатије школских радника за дидактички материјализам, неоправдан је и скептицизам у могућност формалног образовања, који се често наводи