Учитељ

Библиографија 267.

Библиографија НАША КЊИГА:

Д-р Веј. Р. Младеновић: Лаж и њено сузбијање. (Прештампано из Летописа малице српске), Нови Сад 1935, 50, стр. 16. — „Супротност истини јесу заблуда и лаж, дакле, неистина, као доживљај несатласности, као осећање вређања, штећења и рушења заједничког живота. Лаж је свесна, намерна неистина, неистина с циљем (8). Лаж је, дакле, порок који унижава човека. Али одговорити на питање узрока лажи и потодаба за њено распростирање није ни мало лака ствар. Наш писац не може у овој студији да улази до ситница у само питање лажи, већ хоће с педагошког гледишта да одреди становиште помоћу кога ће „васпитач моћи правилно да оцени све изразе и поступке који се обележавају као лаж (6). Зато прво скреће пажњу на тав. дечје лажи или „лажи фантазије“, које дете свесло манифестује јер „нема још могућности да равликује стварно од нестварнога, истинито од неистинитога у „нашем смислу (7). Друга су врста „Заблуде сећања (Е. Ото), које се „не смеју сматрати жао лажи све донде докле су несвесне, без икакве намере да себи или другима прибаве ма, какво преимућство или пак да другог оштете (9). Лажи из нужде су трећа група лажи(10). Последња група су „несумњиве лажи , неуспешно назване „социјалним лажима“, јер свака лаж је антисоцијална, Овакве лажи су постале „у намери с којим се неистина, заступа и употребљава, примењује.

По аутору ове: лепе студије свака лаж је неморална, те се „васпитач мора од почетка да стара да дете не буде заведено на лаж, јер „код сузбијања лажи више но другде важи правило да је много лакше а много важније да. се она предупреди нето да се исправља. Целокупно педатошко утицање мора. у том правцу да бе креће (15 и 16).

Живота Марковић: Наслеђивање и васпитање, 1985, ср. 8%, стр. 200, цена 25 динара, Издавачка књижарница Јеремије Џелебџића, Карађорђева 61. Штампарија „Дом . — Проблем наслеђивања и васпитања одавно занима како општу, тако и нашу педагошку мисао. И о њему се, где више где мање, може наћи података у нашој уџбеничкој, биолошкој и часописној литератури. Међутим, овај оглед колеге Марковића, претставља први покушај да се обимније дискутује торњи проблем, да се он свестраније и на један популарнији начин изнесе и презентира нашим читаоцима: родитељима и васпитачима, па да се они потстакну на јача размишљања о питањима која их морају интересовати.

Разуме се, да Марковић не унови сав онај тежак биолошки научни аларат, који одбија од себе непосвећене у његове тајне; Марковић у изводима пзлаже делове разних теорија и ставова и узима их као доказе својих уверења, пли се приклања једноме или другом гледишту, или комбинује треће, држећи се правила „златне средине. И, заиста, у разноликим погледима на васпитање, који увек имају део истине али не и сву истину, и поникле су разнолике теорије, које би човека и његово васпитање хтеле да сведу на једно. Марковић није згузео једностран и монистички став, он је пре плуралиста, па се у крајким конзеквенцама његово гледиште своди на комбинацију „идеализма“ и „емпиризма.

ЊЊетова је књига и сувише зшироко заснована и сувише је у њој материјала, ла њена интерпретација тражи и веће дело п више времена и јачу снаљу. Бојимо се, да је због огромности програма и због брзине, којом писац ради своје ствари, могло много што-шта да, се пропусти и не испита. довољно, па да се често дубина замени опширношћу. Зато би стручњаци биолози требали да кажу своју реч о расправљаним проблемима, било да се слажу или не са. њима.

Отил Марковићев је понекад неуглађен, местимично таутолошки, понекад чак и праскав, па такав треба избегавати у књитама ове врсте. Искоришћену литературу писац је требао да наведе, јер се из ње види какви су и колики су били навори за састављање ове књиге, као и то, да ли се писац служио у излагању појединих теорија оригиналним делима или коментарима, често друтога и трећега реда.

Не улазећи у појединости ове књиге, ми похваљујемо пишчев напор да обради један од најтежих проблема у области савремене педатогтике ин књигу