Учитељ

286 „Данило Вукајловић

У школи мирно седим, и наставнике гледим.

Све их мирно слушам а кад ме прозову стегне ми се гуша,

Кући све научим, а кад дођем у школу памет ми се скучи.

Сви мисле да сам рђав ђак, а верујте нисам то је само крив страх.

Шта у основи овај страх значи, који је у мањој или већој мери својствен свој деци тешко васпитљивој, показао сам то јасно, а мислим и довољно убедљиво, у свом прошлом предавању. Оно што данас желим да истакнем то је, да деца из страха неминовно прибегавају многим негативним средствима, као што

су: лаж, муцавост, леност, болешљивост, расејаност, — и да постају глупа, фантастична, напрасита и томе слично. На примеру једном показаћу како и зашто дете постаје лажљиво — случај,

који је данас, нажалост, свакодневна појава.

Предраг У., ученик другог разреда гимназије, почетком ове године дошао је из Велеса, где је свршио први разред. Готово. сви разредни наставници сложили су се у томе, да то дете није глупо, али, уза све то, по успеху, оно је један од најслабијих ђака. Разредно веће, поводом дискусије о њему, ставило је у дужност разредном старешини да позове дечије родитеље и да их упозори у погледу малог Предрага, који би, изгледа, могао да ради, али се занемарио.

На први поглед дете ово даје утисак намерно нехајног, иначе слободног ђака. Из очију му — како се то каже — зрачи бистрина, али уза све настојање ваше о успеху ни речи. Бледуњаво лице, унезверен поглед, осмех пропраћен болом — карактеристично за децу ове врсте — наводе ме на закључак, да је Предраг у основи обесхрабрен и некако чудно изгубљен.

Знајући да је ђак дошао из друге средине, мислио сам у први мах, да је то главни разлог његовог моментаног несналажења и неуспеха. Потребно је охрабрити га у томе смислу, разбити погрешно уверење — за које смо, у већини случајева, криви ми наставници — да он у овој школи не може ићи упоредо са својим друговима, и успех је, био сам уверен, сигуран. Рачунао сам на сарадњу једног од ученика својих из учитељске школе, који благодарећи педагошком таленту и теориској спреми, успешно ради с децом тешко васпитљивом.

Пре него сам дете поверио инструктору, позвао сам прво мајку и распитао се о приликама у кући. Из разговора са мајком Предраговом дознајем, да је она добра, блага жена, док је муж њен — права супротност томе: оличење строгости, који, као и већина васпитача по нашим школама, верује да су страх и батина најбоља и најпоузданија васпитна средства. Један детаљ уверава ме, да је случај с малим Предрагом много тежи, него сам ја то у почетку мислио. Отац не само да поступа строго с дететом, већ га страховито туче, тако да дете после тих батина — по мајчиним речима — није способно ни зашта по неколико дана.

Дан-два доцније позвао сам и оца на договор и саветовање. Пошто сам и од њега добио пар драгоцених података о ситуа-

КЕ