Учитељ

298 Драгољуб Бранковић

У учењу и поучавању испољавају се изрази бесконачне силе и моћи живота које садрже у себи бескрајно обиље најразличитијих црта и тенденција. Не учи се и не поучава — то наглашује Либерт — само разум, него и воља и осећање, па и нагони, који такође подлежу законима учења и поучавања.

Либерт хоће попут Канта да употреби трансценденталну или критичку методу на тај начин кад испитује априорне услове учења и поучавања, а занемарује њихове релативне и партикуларне манифестације. :

За њега су сви филозофски проблеми проблеми форме. Идеја форме је безусловна претпоставка сваког научног испитивања, а нарочито безусловна претпоставка сваке филозофије. „Тиме што мислимо научно, мислимо формалистички“. Научно мислити, значи приступити једној чињеници с намером да у њој истакнемо њене формалне принципе и питање њене форме. Због овога, мисли Либерт, мора и његова дидактика имати „формалистички“ карактер, јер филозофија не може никада бити нешто друго доли сазнање вечитих и нужних форама бића. Филозофија је увек и неизоставно метафизичка морфологија, а као дидактика она је увек објективна наука о основним формама и основним облицима наставе. Стога као таквој дидактици је задатак, да заснује и образложи стварне појаве учења и поучавања. При овоме послу Либерт се држи духа Платонове дијалектичке критичке методе и само овако он тежи сву дидактичку активност и емпиријску многострукост да сведе на њихове унутарње услове који потичу из ума, мислећи да ће тако учење и поучавање изгубити карактер самовоље или принуде која потиче из неке спољашње заповести. Либерт мисли да они нису резултат утилитаризма. Специјална дидактика (а не општа) посматрана овако са висине филозофије има утилитаристички и прагматистички карактер, у чему се и састоји њена разлика од опште и филозофске дидактике. Њен је задатак да разради специјалне облике појединих наставних предмета. На овај начин специјална дидактика добија изричиту позитивистичку ознаку. Напротив општа дидактика мора очувати и нагласити свој чисто филозофски и због тога спекулативни и метафизички карактер. Она има да схвати и разуме опште форме учења и поучавања и то баш нарочито као слободне и самосталне творевине логоса (ума), кад је исто тако стваралачки на етичком, уметничком и религиозном пољу као и на пољу учења и поучавања. У овоме његовом стваралачком акту и тој његовој активности по мишљењу Либерга не делају никакве специјалне или чак утилитаристичке намере н тежње, јер је овде „логос“ бесциљан, употребљавајући овде ту Кантову чувену реч. Логос иде само за својом унутарњом моћи и снагом. Он из исте бесконачне стваралачке силе производи форме учења и поучавања, као што производи и нагонске игре, форме моралних радњи или уметничког стварања.

Овим указивањем на ову стваралачку слободу логоса ЛИберт долази и до најдубљег извора, из којега изводи све могућ-