Учитељ

Либгртова општа лилактика 299

ности и форме, сва права и све истине опште дидактике. Она почива на склопу вечитих форама ума. Но Либерт говорећи о овим вечитим формама ума које су иманентне свакој настави, он се ограђује ипак од рационалистичког схватања у педагогици и дидактици и од оне метафизике која је све очекивала од математике после Декартове смрти. Нарочито истиче онај рационализам у педагогици који је Хербарт заступао и који је жестоко критикован и најзад одбачен скоро без ограничења. Из екстрема догматског рационализма прешло се у други екстрем једног чистог позитивистичког схватања, у емпиризам, који напушта признање вечитих форама. Овде Либерт критикује недовољност и слабост емпиризма у педагогици и дидактици што не познаје и потцењује стваралачке моћи духа и свести, а тиме, вели, чини неправду синтетичко-активистичкој страни духа. А баш одавде почиње метафизичка методологија (по њему „морфологија“) која схвата биће духа динамички и активистички. [По њој дух дела из своје спонтане снаге и остварује себе у слободном стварању аутономних облика и форама: дух се налази у сталном стварању. У производе тих аутономних облика спадају пре свега сами проблеми које дух стално открива у свом неуморном раду. Овде Либерт наглашава да није потребно да се дух побуди спољном стварношћу да би он нашао проблеме. Сазнање проблема уопште јесте потпуно праизворно дело свести: стварност само пружа чињенице, а да ли су оне проблематичне, то нам она не казују проблематику, већ то чини разум закључивањем. Творац и носилац огромних проблема и форама учења и поучавања јесте слобода и спонтанентет духа. Сви проблеми и форме потичу из слободе. Права слобода духа значи исто што и стваралачка слобода живота, Сви проблеми и све форме израстају из непосредности наше личности, нашега бића, и стога они важе за човека без принуде. Истицање и наглашавање те стваралачке проблематике претставља полазну тачку свих филозофских разматрања. Ова се проблематика показује у елементарној форми и намеће се у феномену који се зове питање и то с таквом силином, да му се не може нико одупрети. Постављање питања јесте прафеномен стваралачке диалектике човека. У питању огледа се наш примарни немир, воља за знањем (љубопитљивост)Моћ питања извире из једног пранагона и због тога се манифсстује безусловно. Отуда произилази вечитост наше проблематике. У том се и састоји тежња за поучавањем. Животиња не поставља питања, а такође и Бог. „Свако постављање питања је нека врста скока у други свет, извесно отклањање детињства, једна побуна против Бога“, вели духовито Либерт. Зато дидактика мора да се занима о прамоћи постављања питања, јер у томе лежи стваралачка снага сваке врсте поучавања. Сва, дакле, настава потиче из праснаге питања и из праспособности постављања питања. Ту лежи порекло проблема и форама учења и поучавања, то је узрок што храбро тражимо форме и принципе поучавања, што истражујемо методе наставе. Ова прафункција дидактици је априорна