Учитељ

300 Драгољуб Бранковић

и трансцедентална а у исто време и њена антрополошка претпоставка. |

Ми, вели Либерт, носимо у нама најјачу моћ, херојску тежњу за слободним развитком свих наших урођених особина. У тој моралној вољи он види с Кантом једну човечју праснагу. Ова нас изванредна морална динамика и морални виталитет гони на васпитање, она нас гони ка развитку, она захтева да од себе начинимо и створимо нешто. У овој се тежњи човек показује као слободан и као гутономан. Ова основна морална снага тражи од нас да се „образујемо“. Но пошто се све образовање појављује у формама и преко учења и поучавања, то је општа дидактика као наука о тим формама најтешње везана са суштином човека. Зато Либерт означава општу дидактику као антрополошку и нормативну науку.

Због свега он даје ову дефиницију о општој дидактици: она је наука о човеку која излаже основне проблеме, форме и норме његовог учења и поучавања. Дакле, дидактика је наука и оно учење о човеку које испитује: а) порекло и основ, 6) законе и путеве, и в) вредност, смисао и циљ форама и норама људског учења и поучавања.

У Дидактика у односу према наукама, философији, уметности и техници

Пошто су у појму дидактике спојени теоријски и практички моменти, појављује се питање: да ли се у овом случају дидактика може сматрати за науку. Увек се ту узимала у обзир математика, према којој је оцењивана научна вредност појединих наука. Али од епохалних испитивања Вилхелма Дилтаја и Хајнриха Рикерта разбистрило се мишљење о томе да духовне науке, где долази и педагогика и општа дидактика, располажу сопственом основом и једним системом метода и појмова који је њима специфичан. Позивање на субјективни моменат у овакој настави, не може да поколеба уверење о објективном значају наставних форама.

Оно што ствара наставу то је разум: увек у настави је на првом месту рационализам.

Емоционални доживљаји и сарадња фантазије увек су стални противници наставе: због њих настава добија карактер уметности. Али манифестација осећања и фантазије у уметности врло много се разликује од свега тога у настави. Баш због овога и ако настава треба да се врши у уметничком смислу она се не сме никако ослободити разума као што је то случај код уметности. Учитељ и ученик не би могли да врше свој посао ако би се предали власти уметничке интуиције. Настава, дакле, не може тако слободно располагати са догађајима и личностима као уметност. Настава је везана за објективну истину. За њу не важе принципи естетског уобличавања и стварања, него истина и стварност. Али Либерт вели ипак: „Несумњиво је добро дошло да је учитељ у исто време и уметник... но из тога не смемо закључити да су наставни посао и уметнички рад једне те исте природе“. Још мање

а