Учитељ

Либертова општа дидакшика 301

смемо извести општи захтев, да дидактика мора бити уметност, нити да уметнички талент спада у услове наставе.

Настава не може бити без извесних техничких средстава утолико више што је настава угрожена јаким субјективним моментима који долазе од стране учитеља и ученика.

Узимајући факат да учитељ мења и области рада и разреде (овде има у виду средњу школу), он је принуђен да мења често и став према разним чињеницама и расположењима ученика. Као помоћно средство Либерт одобрава по каткад бирократизам: у извесној испољеној разумној хладноћи и вештачки заузетој хладној разумности. То је у ствари опхођење са људима и стварима несентиментално, трезвено и објективно, при чему привидно недостаје саучешће. Он назива такво учитељево понашање једном врстом „трика“, који он свесно или несвесно изображава да би лакше изишао на крај са стварношћу. „Сви ми познајемо — вели Либерт — из нашег сопственог искуства такве техничке вештине. Можда смо и патили од њих и ми смо их исмејавали, а после смо се и сами у току нашег живота њима служили“... Он сматра да ниједна школа и ниједна настава не може проћи без тих бирократских предохрана или бирократске технике.

Либерт говори поред бирократизма и'о „конвенционалној љубазности“ у школи, јер и ако учитељ стари а деца долазе често и млађа, он се мора трудити да остане увек „млад“, јер није у стању да удеси индивидуализирајуће опхођење: он се мора навићи на извесну конвенционалну љубазност која је у неку руку механичка и безлична.

Дидактика не може бити без технике, али она ипак није у простом смислу техника. Но у вишем и философском смислу дидактика је увек техника. Ако се појам технике схвати у активистичком и динамичком смислу, онда се мора одобрити спајање између дидактике и технике, али Либерт оспорава говор о односу између дидактике и технике кал се она схвати у рђавом и механистичком смислу.

Дидактика код Хербартијанаца јесте један део педагогике, део који говори о настави. Појам васпитања је шири појам од образовања: појам образовања везује се за наставу, а појам ва: спитања обухвата и образовање. Ходегетичко васпитање код Хербартијанаца јесте васпитање у ужем смислу, непосредно утицање на развијање моралне воље и карактера.

Либерт не може да усвоји овакву поделу, јер код њега васпитање и образовање једно су исто и они значе један сасвим елементаран, сасвим слободан стваралачки нагон који сам од себе извире од средишта људског бића. „Наше се биће као биће чо-

ека развија, шта више и постоји тек у овоме образовању. У томе смислу су појмови „људско биће“ и образовање корелативни појмови.“ Само је биће већ нешто што је уобличено, „образовано“, „васпитано“. Педагогика се оснива на овим метафизичким појмовима и она се односи на пратенденције овог стваралачког самоуобличавања, и он разликује попут Шпрангера шест таквих самоуобличавања. С друге стране ипак постоји релативна раз-