Учитељ

Јавна и породична заштита деце у претшколско доба 975

друштва. Сви културни народи данас стављају заштиту деце у ред првих и најважнијих обавезних задатака општина и државе,

Народи су поставили дечју заштиту у први план, пошто они данас не мисле више искључиво на садашњицу, него мисле и на своју будућност. Они желе да обезбеде земљу, привреду и културу будућим поколењима; а земљи, привреди и култури да обезбеде раднике и ратнике, ствараоце и браниоце.

Многи културни народи данас брину две бриге. Прво: како да повећају број новорођене деце. Друго: како да сачувају децу од пропасти.

Прву бригу, наш народ, за сада још, готово нема да брине. Друга је брига, међутим, за нас много актуелнија него за стране културне народе.

Наше жене још обилно рађају. На 1000 становника, у нашој земљи добијамо годишње око 34 живе новорођене деце. Италија и Маџарска добијају нешто испод 95, а Аустрија, Немачка, Француска и Енглеска добијају једва око 16 до 17.

Ма да се и код нас рађа мање деце, но што се рађало раније, ипак је наш наталитет још међу најбољим у Европи. Ма да је у богатијим нашим крајевима наталитет већ много опао, у такозваним пасивним крајевима наше су жене још веома активне.

Али, на жалост, међу првим земљама у Европи налазимо се и по високој смртности деце.

На 100 умрлих, у нашој земљи има 45—-46 деце. То значи: готово сваки други гроб, који се ископа у Југославији, ископа се за дете.

Приближно свако наше 4 дете умире до своје 15 године

живота. У другим културним земљама, умире само свако 5 или6, па чак и само свако 7 или 8 дете.

Највише страдају одојчад. Од 100 живорођене деце, код нас 16 њих умире пре навршене прве године живота. У Италији, Аустрији и Шпанији умире само 12—13, У Немачкој, Француској, Данској, Финској само 8—9, у Енглеској и Шведској само 6—7, у Холандији, Швајцарској, Норвешкој умире само 5—6 одојчади пре навршене прве године.

После одојчади највише страдају деца у 2 и 3 години живота, па све мање, што су старија. У школско доба има већ веома мало смртних случајева. У упоређењу са другим земљама, наша мала деца, у претшколско доба, показују веома велику смртност. Па и школска деца умиру код нас нешто више него код многих наших суседа у Европи, ближих и даљих.

Али наш народ није оштећен само губитком тог великог броја деце. Смрт не покоси сву децу, која теже болују. Многа остају у животу, али многа од њих остају слабићи кроз цео свој живот. Или пак остају богаљи: слепи, глувонеми, одузети у рукама и ногама, малоумни, или са неким другим дефектима. Њихова телесна и духовна способност је смањена или уништена. Остају само на терет себи, породици и друштву. Пригушена клица болести многе друге упропашћује касније, када су сазрели, када треба сами да привређују и побеђују у животној борби.