Учитељ

276 Д-р Матија Амброжић

Вредност појединца не мери се само по његовим физичким способностима. Умне способности, знање и морални квалитети, удружени са добрим здрављем и отпорношћу тела, сачињавају праву вредност појединаца и величину народа.

У нашој земљи имамо, на жалост, много и премного запуштене деце, са недовољним васпитањем, или без икаквог васпитања. Школа није васпитна установа која би могла учинити све. Потребно је и васпитање ван школе. Тешко је тачно оценити телесно здравље детета; још много је теже оценити његово морално здравље. Зато н не располажемо ни приближним бројевима оне деце која су морално нагрижена или посрвула. Али свакодневни живот и пракса показује педагозима, судијама, лекарима, полициским органима, новинарима и свима који гледају живот отворених очију, да такве деце има у великом броју.

Такозвани „беспризорни“ нису жалосна привилегија трагичних година историје наше братске велике словенске земље. „Беспризорних,“ има готово свуда у свету, имамо и код нас мноштво беспризорних видљивих и невидљивих. Видљиви беспризорни, наши такозвани „мангупи“, скитају се улицама и шоровима, просе и краду. Невидљиви беспризорни крију се у породицама, без васпитања и сунчане светлости, без довољно ваздуха и хране Крију се и у многим радионицама, па чак и у установама дечје заштите које оскудевају у кредитима, које немају ни одговарајуће вопство ни довољно бројан, ни довољно стручан персонал.

Истина о стању наше деце ио нашем раду за будућа поколења није утешна. Ма да су у нашој младој држави учињени многи напори, донете многе законске одредбе, одобравани кредити и кредитићи, стваране установе и установице за заштиту деце: ма да има и појединачних позитивних и лепих успеха — ако све разгледамо, пажљиво и објективно, морамо рећи да наш народ на пољу заштите деце још није крочио много далеко од првих покушаја.

Још није једнообразно регулисан положај детета у породици и нису прецизиране дужности породице према њему, а нарочито нису свуда прецизиране дужности ванбрачног оца према своме потомку. Још нису довољно одређене дужности државе, бановина и општина према народном подмлатку. Још није довољно развијена, ни довољно призната приватна иницијатива на пољу заштите деце. Није ни регулисан однос њеног добровољног рада према раду по дужности службених органа. Ма да је један од главних стубова дечје заштите — штитништво, туторство најновијим законима, за целу земљу, великим делом, регулисано, тај стуб је данас још мртав, јер сами параграфи не могу му удахнути живот. Потребно је да се спроведе стварна организација туторства до танчина, па да тај стуб постане жив носилац. Недостаје нам координација целокупног рада на заштити деце, а још више неопходна кооперација свију активних чинилаца на томе пољу. А најнепосредније се осећа недостатак материјалних средстава. Недовољно још дају за децу наши имућни слојеви, још

Па је