Учитељ

де оре међ ме

=

Бајке за децу и савремена стварност 305

нице. Најзад, живе и налазе се у току догађаја пуних динамике, и сваку појаву посматрају с необичном пажњом, ослушкују с великим интересовањем. Нека дете само и испољава себе као дивљак, нека је тачно, да је у читавом низу немачких научних радова Лихтварка, Кершенштајнера, Амента и др. утврђена сличност између уметничког стваралаштва првобитног човека и савременог детета. Нека је истина, да су у деце психолошке функције сличне с функцијама дивљака, али је исто тако истина и то да ни једног момента свога живота у културно-социјалној средини дете никад није ни првобитни човек, ни дивљак. Дете с великим уживањем упија у себе савремену културну атмосферу; само с огромним одушевљењем прави од столице лађу, железницу и покреће столице, уображавајући да стварно некуда путује. Ту је оно цело у области фантазије. Персонификује предмете слично дивљаку. Али ставите то исто дете у стварни, прави воз или лађу. Шта преживљује оно тада»

Може се с увереношћу рећи да путовање у правом возу доноси малом путнику ако не више, а оно у сваком случају не мање задовољства. И ту појаву запажамо у свима манифестацијама дечјег живота. Када мала деца од грађевинског материјала крупног размера подижу у пољу фабрику, зграду коју су она видела не једном на улици — задовољство које тада добијају од те стваралачке изградње је неизмерно. Али одведите исту децу у фабрику — лупа точкова, јека машина, стварност која кипти задивљује дете својим правом стварношћу и утисак који деци добијају тако је велики, да претставља извор преживљавања за врло дуго време. Свима овим примерима хоћу да кажем да упоредо с биолошким процесима постоји још један процес не мање важан — то је социјални процес, у коме дете више не живи као првобитни човек, већ као дете датог друштва, дате културе, одређеног социјално-политичког поретка. У томе процесу, процесу стварања социјално педагошке атмосфере, ми не можемо бити пасивни посматрачи. Не можемо и не треба да ограничимо своју активност никаквим „педолошким“ принципима. Наши принципи то су друштвена средина, друштвени интереси, правични политички поредак који указује на тачније путеве који ће повести дете у једно од срећнијих царстава — у царство радосног рада и радосног живота. И сваки педагог мора схватити да се у делу васпитања деце морамо с подједнаком пажњом односити како према биолошким особеностима детета, тако и према окружујућим социјалним приликама. Када дете ствара, нећемо му сметати. Када црта, моделује, пева, свира, прича, — нећемо се мешати. Нека се његово стваралаштво испољи непосредно, без икаквог спољашњег ремећења. Али кад ми, руководитељи, говоримо с дететом, заборављамо да је пред нама дивљак, говорићемо с њим на лепом језику којим нас је обогатила савремена култура. То исто истичемо и у погледу бајки. Када дете прича бајку, не сметајте му да ствара своје моделе. Ма шта причало у својим бајкама, ми треба само да слушамо и пратимо ток његових мисли. — Али, нажалост, ми чинимо баш обратно. Пружамо деци бајку, у којој фигурирају вештице, чаУчитељ 20