Учитељ

304 Рад. В. Теодосић

Прича „Три сестре“ — права је морална ругоба. Мајка воли две старије кћери а мрзи најмлађу, без повода и разлога. Та мржња пренета је у ову гатку из народних прича о маћехи. Мати прави од рођене кћер пепељугу и не да јој да постане срећна. И сестре је мрзе, али је то чест мотив у народној књижавности. Између браће и сестре може бити зависти и злобе, али да мати може смртно мрзети добру кћер, то је наказно у моралном погледу. Због те мржње и мајку и старије кћери чека свирепа казна, несразмерна кривица: даве их змије. Шта ће ове злочиначке и братоубилачке приче у књизи намењеној омладини» Приповетка „Ћоса и угурсус“ спада у најглупље и најнеморалније народне приче и смртни је грех дати јој места у дечјим књигама. Исто тако и „Три преље“ не заслужују препоруку, јер се у њој награђује и препоручује нерад и ленствовање. Прича „Како су радиле, онако су и прошле“ уздиже рад и ласкање; „Није коме је речено, већ коме је суђено“ исувише је свирепа, па „Бабова свиралица и мајкино вретено“. Прича „Џенабет девојка“ треба ваљда да научи децу како се може оштрим средствима укротити опака жена')и читав низ страних бајки као што су „Сестрица Јелена“, Брат Јовица“, „Золотушка“, „Црвенкапица“, „Принцеза — жаба“, „Јовица — будала“, „Прекрасна Василиса“ — то су све омиљени хероји који рађају у деце, с једне стране, најлажније појмове о лепоти људског живота, а с друге стране, страх, ужас, религијско расположење, малограђанске предрасуде, веру у натприродне силе. МИ све то у име мало заснованог биогенетичког закона. Али ако би се чак и доказала неоспорност биогенетичког закона, иу томе случају изгледа ми неправилно увођење народне бајке као неопходног елемента у васпитању детета. Претпоставимо да органски развитак детета у угтробном периоду понавља развитак живих бића, пролазећи стадиуме развитка бескичмењака и кичмењака све до човека. Шта из тога излази» Из тога проистиче, да се различите функције психофизичке природе детета морају посматрати с одређене тачке гледишта, с биолошке тачке гледишта. Али знамо, да сем психофизичке природе постоји још и социјална природа која се формирала из различитих елемената културе коју је човечанство достигло. Дете се у социјалном погледу од првог дана по рођењу налази не наравно у приликама у којима је човечанство преживело своје детињство, већ у околностима које су достигле велики културни развитак. Ако је тачно, да деци треба да дајемо само ону бајку која је рефлекс стваралаштва првобитних народа, онда како стоји ствар с језиком, храном, с формама спољашњег и унутрашњег живота, како стоји ствар с уметношћу коју дете не може да види. Ми не говоримо с малом децом на језику на коме је говорио првобитни човек. Деца слушају леп говор, гледају лепе улице, лепе куће, виде добро спремљену храну; слушају слободоумче песме, виде извођење масовних политичких светковина; на изложбама виде уметничке радове, у фабрикама и заводима слушају лупу точкова који се окрећу; посматрају афише-а, књиге, аутомобиле, аероплане, лађе, желез-

7) Јаша М. Продановин: ор. си.