Учитељ

Стјепан Басаричек 321

тељству дошло и до крупнијих ствари, па након да је Савез могао уопште радити. Власти су пријетиле распуштањем организације и конфискацијом имовине, а он је ипак успео да на том деликатном мјесту ради и с успјесима. За његова претсједниковања подигнут је и надограђен Учитељски конвикат, а својим настојањем умио је да постигне ту и тамо макар и незнатне олакшице за народно учитељство. Напустио је претсједништво кад су се политичке страсти почеле да распламсавају и кад је видио да га тај тешки посао спречава у његовом главном раду, у педагошкој књижевности. У педесет и деветој години живота оћутио је да не може више своју снагу цијепати на различите послове и да треба да у посљедњим данима живота, не да се одмори, него да се потпуно посвети своме најмилијем послу.

Отада је чедно живио и много радио у својој вили на Јосиповцу. Два пута сваке седмице силазио је у град да свршава различите послове и да се у Педагошком збору договара и савјетује о раду своје најдражије институције којој је посветио све своје снаге, а коју је, и то треба истаћи, издањем својих књига и уопште својим радом материјално подигао већма него ико.

ж ж ж

Стјепан Басаричек, син иванићкога занатлије, живео је мирним животом, у његовом животу нема никаквих особитих догађаја. Читав његов живот испуњавао је само одмерен рад уз мале породичне радости и жалости које стижу свакога човјека. У служби није такођер доживео великих промена, напредовао је редовним путем, а није постао ни директор учитељске школе, премда је био за то најпозванији.

Није волио да се истиче, а нико није прославио педесетого-

дишњицу његовог књижевног рада. Нико се није на то ни сјетио.

На Јосиповцу, преко пута од тушканачких храстова, на мјесту где је некада стајала његова скромна приземница, диже се данас лепа и велика модерна вила. Све се мења, време брише старе трагове и урезује нове. Иванићке дрвене куће нестају, место њих дижу се зиданице, некадашња занатлиска варошица преображава се у модеран градић са плочницима и електриком.

У народу нестаје старих обичаја и навика, живот се убрзава, али и скраћује. Вртлог живота постаје све јачи и јачи, он тражи све веће напоре, све веће жртве. А ипак, из тога животног вртлога јавља се тежња за оним временима кад су иванићке занатлије на тихом дому трошили свој пазар, кад су уз веселу пјесму у јесени спремали свој природ од поља, винограда и вртова. Кад су мирно сједели у свом старом дому и на тенане радили свој посао, онда су и давали јаке људе који су попут њих љубили свој посао и везивали се уза њ читавога живота, па их је тек смрт могла да од њега откине.

Кад би Басаричек ушао у разред ведар, знао би да се нашали са ђацима, али би се наједном као узбунио, па би, још увјек

Учитељ 21