Учитељ

278 Д-р Матија Амброжић

тавају своју децу, ипак људско друштво до данас још није могло да створи за мало дете бољу васпитну средину од породице. За децу која су остала без породичне заштите стварана су

находишта, чувалишта, колевке, домови. Поред многих позитивних,

те установе су давале и много негативних резултата.

Модерни домови за одојчад заиста су у стању, да оптимално, у највећој мери, сачувају здравље и живот својих штићеника. Али имају и једну велику ману: много су скупи. Сувише су скупи, а да би се могли узимати у обзир као једини идеални облик јавне заштите напуштене одојчади. Домску заштиту морамо резерви: сати само за младу, слабуњаву и болешљиву одојчад.

Главна незгода домова за малу децу, која су већ проходала, није само у томе што су и они скупи, него је још више у овоме: деца дорастају у дому далеко од стварног живота и далеко од природе. И најбоља васпитачица и најбоља забавиља у дому не може пружати малој деци све оно што је њима, у томе стадијуму развијања, најпотребније. Дете у дому остаје страно животу, хоризонт му је скучен, речник оскудан, појмови ограничени; често оно чини утисак умно неразвијеног, имбецилног, па чак и готово идијотског детета. Тек ако се оно пресади у неку породицу, оно духовно оживи, развија се, упознаје се са свакодневним животом и природом, нормализује се. Али оштећења првих година никада се не могу потпуно надокнадити.

Давнашњи је обичај, у многим крајевима света, да се деца без родитељског крова дају на чување, за редовну награду, сиромашним женама. Због невеште неге и погрешне исхране, много те деце, нарочито одојчади, страда, умире. Французи су још пре више од пола века, чувеним Руселовим законом, поставили хранитељице под обавезан стручан надзор. Али је тај надзор могао постати и стварно ефикасан тек у новије време, када су Французи организовали своје „Сепез ф' ејеуаде гигајез“. Ту се смештају старија одојчад и мала деца, код одабраних сеоских хранитељица, концентрисано, тј. у збијенијим насељима. Сељанкама се плаћа за чување, негу и васпитање њихових штићеника. У центру насеља, организује се мала дечја здравствена станица, са дечјим диспанзером. Задатак је те станице, да помоћу стручних дечјих заштитних сестара (нудиља), а по директивама лекара, васпитава хранитељице и води надзор над њима и над децом.

Неколико таквих центара имамо и у нашој земљи. Њихов је званични назив: „Колоније за одојчад и малу децу“. Прва колонија је организована пре 9 година у Дравској бановини, у селима око Луковице, и то у колаборацији државне и приватне иницијативе. Пре 6 година, држава је дала нов импулс и данас постоји 17 таквих колонија, неке у селима, друге у предграђима. Оне су већином државне и бановинске, неке и општинске. Само једна прва — комбинована је, државна и приватна. Прошле је године неговано у тим колонијама око 250 одојчади и око 400 мале деце, што је, за целу државу, веома мало.

Успеси колонија су и код нас веома повољни. Оне су јефтиније него домови. Здравствено стање деце је добро, њихова

а а

пао