Учитељ

Милић Р. Мајсторовић 335

С пролећа опет у печалбу. Поче и европски рат. Трајан је српски војник. Трајан као војник и поједине епизоде из рата су савршено изложене и у својој простоти јединствено уметнички дате. И у тренутку једне сумње, узвикнуо је Трајан:

— О, стешњени животе печалбарски, колико си сух и шкрт!.. Биљко изникла на сухом камену; душо провлачена од рођења и пре кроз жељезне и бодљиваке нити; кидана, убадана, крвављена; пуна чворина; сажета од челичне чврстине и увек балансирана у размишљању: — Зар и тебе прели толика разнеженост да пустим осећају оволико да предуши»!“ Да, син и унук Славка и Момира Радевића зна за дужност према отаџбини и још више се осмели када чу да су Вардарци код Смедерева чудо од Шваба починили.

Пасажи са фронта на Дрини неупоредљиво и дирљиви су лепи. Онда заробљеништво Трајаново, па мученички лагерски живот, па рад пољски у Чешкој, па насилно пребацивање у пиперкарску војску и његово бекство преко фронта у српску војску, рањавање од непријатеља при бекству, живот на солунском фронту, побољевање од ране, офанзива и ослобођење — све је тако снажно у Трајану дато да то долази у најјаче ствари ове врсте у поратној литератури. И смрт Трајанова. Зажали читалац, зашто је писац одредио такву судбину своме јунаку. Печалбар шкрти и тврди постао је и херој, и зашто он баш на постељи да умре и да остави сирочиће иза себе.

Епилог. „Ради учитељ Дојчин у школи у своме селу. На чају је историје са ђацима свога разреда. Застаје пред школом ауто и Човек у официрској униформи, са пратиоцем за собом улази у разред.

— Продужите рад, каже Дојчину пошто се поздрави, и седе за катедру.

Поред осталих, пита учитељ и једно бледо ђаче, симпатична лица, крупних црних очију, повијена мало носа и поширока уздигнута чела. Прича оно о Карађорђу и првом устанку на Орашцу, живо, отресито.

— А ко је нас ослободиор пита га учитељ.

— Карађорђев Унук и Праунук, наш Краљ и браћа са севера — одговара оно отсечно.

= Да ли би ти Њега познао, да Га видиш» — упита Човек са катедре.

Оно погледа Краљеву слику на зиду изнад катедре, па у Бега

— Познајем! узвикну, и са радосно-стидљивим осмехом опружи слабачку руку Њему.

— Чији је овај мали» упита Краљ учитеља.

— Једнога нашег покојника из села, Трајана Радевића, Величанство... Има само мајку... Отац му је дошао болестан као ратник, и умро.

И исприча учитељ укратко случај са одбијањем инвалиде.

Краљ дозва дете себи, помилова га и каже:

— Реци твојој мами, мали, да ти је казао Краљ, да ће Он у будуће да се стара о вама“...