Учитељ

сл

Васпишна вредносш ручног рада 36

Васпитна вредност ручног рада

— од Милана ]. јањушевића —

За постигнуће васпитног циља служи, поред осталих средстава и настава, односно наставно градиво које је издељено у више наставних предмета. Мако сва настава има за циљ да развија целокупност личности васпитаника, ипак сви предмети немају исти значај у том развитку, јер неједнако утичу на развитак појединих функција па и на тоталитет личности васпитаника. Ми имамо овде задатак да одредимо васпитну вредност ручног рада, тј. имамо да одредимо: какву вредност има настава ручног рада у школи како за развитак појединих функција, тако и за развитак целокупне личности васпитаника. Но пре него што дамо одговор на постављено питање, треба најпре укратко да видимо каква је васпитна вредност придавана ручном раду у прошлости, а затим да видимо на каквим научним доказима се данас заснива васпитна вредност ручног рада, па ће из тога произаћи и одговор на горе постављено питање.

Данас је призната вредност настави ручног рада, те је наставним планом и програмом уведена у основне школе. Али када се настава ручног рада почела уводити у школе, њој није придаван онај васпитни значај који јој се данас придаје. Она је најпре увођена у школе из практичних потреба, које је од школе захтевао развитак друштва, а не из педагошких. Ручном раду се тада придавала — занатко-индустриска вредност, јер се ручни рад сматрао као згодно средство да се деца припреме у школи за занате и индустрију. То је био захтев друштва и његовог развитка од 17-ог века па до данас, јер се у овом периоду нагло развија грађански сталеж, а с њим и природне науке, техника и идустрија. И разуме се, да је то морало наћи одјека иу школи, јер она је присно везана за друштво и његов развитак, те свака дубља промена у друштву, мора повући одговарајуће промене и и у школи. Како је друштвени полет од 17-ог века обележен напретком технике и индустрије, које су опхрвале све гране људског живота, природно је било очекивати да друштво стави у задатак школи, да деци даде извесна техничка знања. Та друштвена потреба за ручним радом одржава се у педагошкој теорији овог доба. Џон Лок и Русо траже да њихов васпитник научи један занат. Август Франке у свом педагогијуму и Песталоци у својим школама уводе већ ручни рад у школску праксу. У најновије доба Кершенштајнер захтева увођење ручног рада у школу, да се ручним радом ученици припреме за позив и да им се ручним радом етизира позив. Џон Дјуи тражи ручни рад као средство за психофизички развитак детета, не одбијајући његову вредност као претспреме за позив. Тако видимо да у овом развитку преовлађује етика рада, јер рад, особито ручни рад, није више понижавајуће средство. Античко друштво и Средњи век нису ценили ручни рад, јер је то било робовско занимање, па ручног рада није било ни у школи. Етичка вредност ручном раду је порасла