Учитељ

366 Милан Ј. Јањушевић

тек онда, кад његови носиоци нису били робови, већ слободни грађански сталеж.

Иако је ручном раду у почетку његова уласка у школе придавана практична вредност и гледало се на ручни рад као на средство да се деца спреме за неки позив, ипак се њему данас првенствено даје васпитна, педагошка вредност. Нарочито покрет школе рада, који се у најновије доба нагло развио, дао је ручном раду ову велику педагошку вредност. Но пошто је школа рада наглашавала велику педагошку вредност ручног рада и тражила да деца сва знања задобију саморадњом уз припомоћ ручног рада, било је извесних забуна, па се ручни рад изједначавао са покретом школе рада. Да би нам било јасно зашто школа рада придаје ручном раду велику педагошку вредност, потребно је да изнесемо основни став, основни принцип школе рада, па ћемо онда лако разликовати ручни рад од школе рада, и видећемо јасно у чему је васпитна и педагошка вредност ручног рада.

Школа рада је један нов педагошки и школски покрет који је још у развитку, то не претставља неки завршени педагошки или школски систем. Тај покрет разгранат је још у више фракција под разним називама. Али и школи рада и свима њеним фракцијама, које се гранају лево и десно, заједничка је једна црта, која чини суштину и основу свих тих покрета. Сви они захтевају слободну саморадњу ученика засновану на споншаној унутрашњој стваралачкој акшивносши. (Овај захтев школе рада одговара друштвеном захтеву овог доба, у коме је школа рада дошла до изражаја, јер данашње друштво тражи човека од дела, од акције и иницијативе). — То је заједничка и полазна тачка свих фракција, али се оне разликују у схватању саморадње, или боље рећи у примени саморадње на пракси. Зато претставници школе рада и свих њених фракција жестоко критикују т.зв. „стару школу“ или „Хербартовску школу“ у којој васпитач моделише васпитаника по једном апстрактном и за ученике несхватљивом, постављеном циљу.) Такав рад већином ангажује свесне снаге васпитаника, поглавито мишљење и разум, а те снаге су у првом школском добу још неразвијене, те им најпре треба дати средстава и прилике да се развију, па тек на њима заснивати васпитни рад. Због тога су васпитаници у „старој школи“ већином пасивни, и њихова спонтана активност не долази до изражаја. Напротив, школа рада узима за основ и полазну тачку у васпитном раду несвесне снаге васпитаника, нагоне и осећања. Зато школа рада не узима васпитаника као неки објект кога треба споља моделисати, према некој замишљеној апстракцији, већ као биће које има да се развије својим сопственим унутрашњим снагама, по утврђеним биолошким и психолошким законима. Узимајући за мобил у васпитном раду нагоне и осећања, школа рада тражи само погодна средства и средину да се те урођене душевне снаге што више спонтано испољавају, те да се на тај начин развијају и гранају. Развитком и гранањем тих несвесних снага развиће се успешно и свесне

1) Џон Дјун, Педагогија и демократија, српскохр. превод, Београд, 1985.

Раваси