Учитељ

Васпишна вредност ручног рада 267

снаге, развиће се интелигенција односно мишљење, које нам је потребно за сложене апстрактне проблеме. Тај свој захтев школа рада заснива на генетичкој и волунтаристичкој психологији и филогенетском развићу. Зато ће нам бити потребно да пропратимо како развитак живих бића од појаве живота па до појаве човека, тако и развитак душевног живота у току развитка животињских врста.

Човек је, нема сумње, првенствено биолошко биће. И оне најидеалније особине данашњег човека почивају на тој биолошкој основи, или пак имају биолошко порекло, пошто је несумњиво човек постао филогенетским развитком и последњи је члан једне гране на стаблу живота. Овде нећемо улазати у питање како је постао живот ни откуда му је порекло на земљи, већ бемо се задовољити констатацијом, да се он јавио на земљи у виду једноћеличних организама, каквих још и данас има. Но развитак живих бића се рачва у две гране: биљке с једне и животиње с друге стране. Док се биљке већином везују трајно за тло, жи-

вотиње су принуђене да се непрестано крећу, и на тај начин себи обезбеде храну. И сад ваља уочити једну ствар. Оно стабло живота чији се организми не крећу, већ су стално утврђени за једно тло, губи сваку осетљивост, док друго стабло, стабло животиња, које су принуђене да се крећу с једног места на друго и тако себи обезбеде храну или избегну опасност, стиче све већу осетљивост уколико им се повећава и разграњава покретљивост. Дакле, сам начин живота живих бића, принуђених на кретање, условио је развитак једне нове функције, функције душевног живота, која се у почетку састајала у простој осетљивости пријатног и непријатног за опстанак. „Душа је, вели Адлер, у најтешњој вези са слободним кретањем. У организмима који су чврсто везани за тле једва ће бити неког друштвеног живота, јер то би било за њих посве сувишно... Према томе, можемо: пре свега утврдити да је развитак друштвеног живота везан за кретање и да је то напредевање онога што душу испуњава условљено том слободном покретљивошћу организма Јер та покретљивост даје пострек и све више појачава интензивност душевног живота“) Ту зависност између кретања и развитка душевног живота у току филогенетског развитка лепо је изнео Анри Берксон у свом чувеном делу Сшваралачка еволуција“) Ту је он доказао везу паралелног развитка органа за кретање и нервног система. Уколико год су се органи за кретање више диференцирали и резвијали утолико се развијао и диференцирао и нервни систем. Амеба, на пример, реагира на спољне надржаје кретањем, иако нема никаквог диференцираног органа за кретање, већ

5) Алфред Адолф, Познавање човека, српскохрв. превод, Београд 1984, издање Космос, стр. 71.

ђ Истина ову зависност између развитка нервног система и органа за кретање извео је Берксон да би доказао своју метафизику и теорију сазнања. Али пошто је ово дело рађено на научним чињеницама, његови докази могу

служити и за наше педагошке доказе, независно од његовог филозофског система.