Учитељ

368 Милан. Ј. Јањушевић

„баца на све стране своја псеудоподна продужења. Али, што се више дижемо у животињском низу, то више запажамо да сам облик тиме оцртава један известан број праваца, дуж којих ће пролазити енергија. Ови правци су означени са исто толико нервних верига чији су елементи настављени један на други. Нервни елементи су се издвојили малопомало из једва диференцираног организованог ткива“) Тако уколико животиње одмичу у свом развитку, имају све развијенији сензомотрни систем, коме су потчињени сви остали системи „за варење, дисање, крвоток итд.) У току развитка поједине животињске врсте толико се прилагођавају средини да, вршећи непрестано једну исту функцију или реагирајући на једну исту драж, развијају им се органи за вршење тих функција, који управљани инстинктом обављају те радње прецизно као аутомати. Али, инстинктивне радње имају ту лошу страну, што нису способне за варирање и прилагођавање новим ситуацијама. Зато, ако се средина у којој је животиња живела нагло измени, животиња мора због своје сувишне диференцираности да угине, или у крајњем случају да се дегенерише, како би поново задобила недиференцирана ткива за изграђивање нових органа за промену средину.) Предак данашњег човека био је, као и његов потомак данас, једно слабачко биће, неснабдевено одбранбеним органима које имају друге врсте. За његово самоодржање нису били довољни аутоматизми појединих органа. Он је своје удове морао прилагођавати различитим ситуацијама при одбрани и нападу. Да би надокнадио недостатак одбранбених органа, он се морао помоћу својих удова служити и неорганским предметима. У таквим животним ситуацијама инстинкт је постојао све мање целисходан за самоодржање, Али борба за опстанак под оваквим животним условима изазива развитак једне нове душевне функције, која ће моћи једне исте органе прилагођавати за делање у разноврсним ситуацијама, уместо да делују аутоматски по инстинкту. Та нова функција јесте интелигенција. Она се, дакле прво развила као потреба за самодржање живота, али доцније она се све више развија и превазилази ту првобитну потребу, па чак и заборавља на своје порекло, иако је она првобитно била само „способност изграђивања и употребљавања неорганских справа“.:) Истина те справе нису прецизне као што је природна органска справа којом управља инстинкт. Али иако „нижа од природне справе у погледу задовољења непосредних потреба, она има толико више предности над овом колико је по"треба мање хитна. Ова справа нарочишо реагује на природу бића од стране кога је израђена) јер позивајући га да врши нову функцију, она му даје такорећи, једну богатију организацију,

пошто је она вештачки орган који продужује природни органиТ) Анри Бергсон, Стваралачка еволуција, српскохрв. превод, Београд 1982, издање Космос, стр. 129.

2) а., стр, 287.

8) Шарл Депере, Преображаји животињског света, српскохрв. превод. Београд, 1922.

т Анри Берксон, 1#614., стр, 145.

=) Курзив је наш.

МЕ