Учитељ

Васпишна вредност ручног рада 369

зам. За сваку потребу коју задовољи, она ствара нову потребу, и тако, место да затвори, као што ради инстинкт, круг секције у коме ће се животиња кретати аутоматски, она ствара једно неограничено поље активности, у које гура животињу све даље и даље чинећи је све слободнијом и слободнијом“.“) Према томе интелигенција не само да је произашла из нужде за самоодржањем већ је она, изналазећи разне справе за одржање живота, утицала на свој сопствени развитак. Слично гледиште у овом питању има и В. Јерусалем, тврдећи да мишљење није првобитна функција свести, већ му је биолошко порекло у нагону за самоодржањем. „Сви човечији нагони, вели он, имају тенденцију, да се развију више него што то захтева исамо одржање живота“, а то је случај и са нагоном за сазнање“) Дакле, нагон за самоодржање који је животиње и човекова претка натерао да сеу невољи крећу а затим употребљавају вештачке справе, произвео је самим тим кретањем и борбом за самоодржање интелигенцију. „Нужда је научити човека не само да се богу моли, него и да мисли“)

Овде смо се привидно удаљили од напред постављеног задатка. Али да бисмо одговорили на постављено питање, биле је потребно утврдити: да је нужда за крешањем, и то не аутоматским кретањем, већ кретањем коме је потребно што више варирања, родила интелигенцију. Одавде можемо извући важне педагошке закључке, ако онтогенетски развитак сматрамо као рекапитулацију у малом филогенетског развитка, и ако сматрамо да душевни развитак детета бар у извесним фазама рекапитулира у малом извесне битне ознаке фаза развића човечанства. Неможемо овде улазити у испитивање доказа да онтогенетски развитак рекапитулира у малом филогенетски, већ ћемо то примити као научну истину, засновану на упоредној анатомији и палеонтологији. Али теже је егзактно доказати да развитак дечијег душевног живота рекапитулира у малом извесне фазе духовног развитка човечанства, ма да се извесна сличност намеће када се упореде оба развитка. Наука о развитку језика већ се успешно користи тим поређењем, те и то може ићи у прилог ове сличности. Исто тако, ако се упореде извесне дечије душевне манифестације, нарочито манифестације у игри и уметности, са одговарајућим манифестацијама код људи на примитивном ступњу развитка, примећује се велика сличност и једних и других. Неки педагози су одавно уочили ову случност између душевног развитка код деце и духовног развитка човечанства, те ту захтевали да се и настава изводи по „културно историским ступњевима“. Ако, дакле претпоставимо да антогени развитак рекапитулира у малом филогенетски развитак и да постоји сличност између духовног развитка човечанства и дечијег душевног развитка, онда је извесно да ће ови чиниоци који су утицали како на развитак душевног живота

5 1а., стр. 145—146.

о В. Јурусалем, Увод у фиалозофпју, српскохрв. превод, Београд 1921, стр. 59. 3) 1514 стр. 13.

Учитељ 24