Учитељ

370 Милан Ј. Јањушевић

у току филогенетског развитка до појаве човека, тако и у току развитка човечанства, нарочито у преисториском периоду, имати великог утицаја на развитак дечијег душевног живота, па и на развитак његове интелигенције. Напред смо већ видели да су били ти главни чиниоци у току филогенетског развића варџабилно кретање, а у току развитка човечанства, нарочито у фази преисторије, потреба и нужда прачовека да своје предње удове употребљава за израду вештачких справа и алата. Зато те чиниоце треба првенствено употребити у васпитању као средства за развитак дечијег душевног живота, а нарочито за развитак воље и интелигенције.

Доласком на свет дете не доноси никакве свести у ужем смислу, већ само тамно осећање живота и нагоне за реагирањем на пријатно и непријатно. Дете је, дакле, пре активно него што је свесно. И из дана у дан уколико оно више реагира на спољни свет, утолико му се развија и богати његов душевни живот. Уколико се више испољавају и гранају дечији урођени нагони, утолико се развија и његов душевни живот. Дете не само да сепо нагонској потреби храни и плаче, већ исто тако по нагонској потреби научи говорити ти ходати. (Џ Дуји). И чим се толико развило да може своје руке употребљавати за разноврсне, за нас безначајне игре и активности, одмах видимо да се његова интелигенција нагло повећава. У оном онаком преданом „раду,“ који за нас одрасле нема никаква смисла, дете открива за њега лично врло важне проналаске, који ће обогатити развитак његовог личног мишљења. „Трогодишње дете, вели Џ. Дуји, које открива шта се може урадити са комадима дрвета, или шестогодишње дете које проналази шта се може урадити састављајући пет пара стварно је проналазач, ма да то сваки други зна.„!) Као што видимо развитак дечијег душевног живота потсећа нас на развитак душевног живота од амебе па до развитка интелигенције код човека. Зато да би се дечји живот могао у потпунити развити, тај. да би се из дечијих урођених нагона могао развити свесни душевни живот, па наравно и интелигенција, потребно је дете ставити у такву средину, где бе моћи што више слободно испољавати своју спонтану нагонску активност, али активност која ће што више ангажовати употребу његових руку. На овом закону развитка дечјег душевног живота заснивају се и принципи школе рада. Ми смо видели да у раном детињству школа рада мање апелује на свесне душевне снаге, већ се више ослања на спонтани на гонски живот. Дајући деци што више слободе и саморадње да у погодној средини манифестују своју спонтану стваралачку активност, школа рада омогућује деци да свој свесни душевни живот, нарочито вољу и интелигенцију, сама развију својим сопсвеним унутрашњим снагама. Овај принцип је нарочито добро заступљен у васпитању Марије Монтесори, јер сав рад деце у њеним школама заснован је на спонтаној дечијој активности. Такав рад дао је повољне резултате, јер су нека заостала деца,

5 Џ. Дуји, Педагогија и демократија“ Б. 1985, стр. 262.