Учитељ

358 Душан Ј. Јовановић

влада и инерцију средње школе која се још чврсто држи идеала „општега образовања“, — онда ће ново рашчлањавање на три ступња, које се и сада запажа у чехословачкој школи, постати потпуно јавно и добити свој још тачнији израз.)

(Свршетак у идућој свесци).

Појам, област и задатак педагогике

— ОД А-ра Душана ј. Јовановића —

1. Општи појам педагогике. — Педагогика се најкраће може обележити као наука о васпитању и образовању. Често је ипак означавају као вештину васпитања и образовања или као науку о вештини васпитања и образовања, а постоје педагози који сматрају да је још боље одредити је тачније као теорију васпитања и образовања или као филозофију васпитања и образовања. Многи мислиоци најзад, обележавају педагогику искључиво или као науку о васпитању или као науку о образовању или као науку о вештини васпитања итд.

Пре него што се одлучило за једну од ових одредаба појма педагогике, морамо их јасно разумети. Можда ће се показати да је свака од њих у извесном смислу тачна, и да тек све оне заједно откривају праву природу појма педагогике.

2. Педагогика као вештина. — Вештина се може обележити као скуп упутстава потребних да се оствари један циљ. Вештина цртања је на пр. скуп упутстава којима се прописује ред радња при цртању; ова упутства прописују на пр. како се држи писаљка, како се повлаче поједини потези, како се добија сенка итд.

Педагогика је као вештина, скуп упутстава којима се прописује ток рада при васпитању и образовању. Њена упутства прописују на пр. како се деца уче пристојности, како се кажњавају, како се са њима поступа при учењу итд. Педагогика се, дакле, као вештина, јавља у облику упутстава, која, по свом смеру, служе, као и код осталих вештина, подизању и потпомагању праксе. Под праксом треба притом разумети уопште извођење, извршивање, примењивање, збивање радње у самој стварности.

Може се само поменути предлог француског педагога Л, Селеријера да се за педагогику као вештину употреби име педагогија. Реч педагогика означавала би тада педагогику као науку о васпитању ([. СеПелег, Езашззе 4 пшпе Зајепсе Редавов!дие, Раг5, 1910, Ргегасе р. ХМ, 5 1, рој

Ј. А. Коменски (1592—1670), Џ. Лок (1632—1704), А. Х. Франке (1663—1727), Ж. Ж. Русо (1712—1778), Ј. Х. Песталоци (1746 —1827) и др. могу се сматрати за најзначајније претставнике мисли да су педагошки проблеми предмет вештине.

7) Упореди моју књигу „Окој5буб хм Фетокгасћ“, Ргаћа, !935 (гл. 8).