Учитељ

428 = Библиографија.

срећнијим околностима него што су раније била. Она су опкољена многим књитама и вељим бројем разних дечјих листова. И у тим листовима она се често сретају са више разних имена дечјих песника и проповедача. Природно је да она зажеле знати: ко је тај и шта је он још писао %

Колега Карић дошао је на једну лепу мисао да од живих дечјих песника сачини једну Антологију, да ову снабде фотографијама и кратким биотрафијама писала и са по неком од њихових успелих песама и да тако југословенској деци, првенствено осковцима, прикаже у бледим контурама садашње стање дечје поезије у Југославији. Могла је Антологија у својој структури да има нешто друкчији распоред, могла је она да буде још и много већа. Али једно је тачно: састављач је успео да изведе оно што је према личним и општим могућностима могао дати. То му је признао н Главни просветни савет када је Антологију препоручио. А и ми је препоручујемо желећи да се нађе на сваком ђачком столу наших основаца, јер то је прва југословенска антологија савремене дечје песме.

јуо Кохагсатп: Зугат и зугајц (трака 58ћоуа) 1936, 80, ЈЛагтеђ. Кад читате ове стихове колеге Козарчанина не можете се отети утнску, да повлачите руком преко меке кадифе. Нежно осећање за природу, нарочито за пролећне дане, симпатије ва живо ин мртво у природи н нека собна топлина у свему — то је карактеристика ове збирке стихова Иве Козарчанина. Његова душа не пати од онога од чега не пате сви велики писци: она није трагична. Она се не распиње да ухвати н реши смисао живота, и њу не дотичу болови садашњице. Он је песник који живот схвата као идилу, а не као трагедију.

Милић Р. Мајсторовић

Наслеђивање и васпитање од Животе Марковића, управитеља грађанске школе у Кули. Издавачка књижарница Јеремије Џелебџића. Стр. 199. Цена 25 дин. — Име г. Марковића није непозкато у нашој педатошкој књижевности. Он је не само вредни сарадник скоро свих угледнијих наших часописа, него је за апсолутно кратко време издао већ и неколико публикација строго научне тенденције. Сваки који пажљиво прати његов рад на пољу народног просвећи вања ни педагошке делатности могао се уверити да г. Марковић располаже лаким, течним и концизним стилом као н великом љубављу према предмету који обрађује.

Након једва године дана, после публиковања свог дела Социално васпитање, он је пздао ево већ п друго, опсежно дело Наслеђивање и паспитањ. Неоспорно је овим показао да је плодан писац, па и за њега важи она норма: ко мото даје, има права н да грешни, јер је тада нескључено доспети сваку мисао до танчина обрадити. Ко прочита ово брижљиво рађено дело доћи ће до уверења да збиља педатог бев познавања науке и закона наслеђивања не може успешно вршити свој деликатни васпитачки позив, нето ће и даље тапкати у мраку необавештености заносећи се чудима у равним метафизичким примесама, оставши до краја своје каријере шарлатан од кога друштво, наравно, никад неће имати користи. Г. Марковић се одлучио са вером у себе да овим делом својим оботати нашу иначе штуру педагошку књижевност тиме што ће проблем наслеђивања довести у везу са функцијом васпитања, па најзад и успева да ова два одсудна фактора прикаже у правој светлости и конзеквентном каузалитету. Тако ће поставити питање: Је ли васпитање уопште могуће или није и у каквом односу стоји васпитање н наслеђе: На то питање педатошки оптимизам даје позитиван одговор којл базира, на оптимистичком резоновању смисла живота. Ну г. М. врло пластично приказује како педагошки оптимизам сувише много прецењује моћ васпитања, међутим, не може се потпуно одржати ова теорија пред научним биолошким чињеницама о наслеђу и сасвим је јасно да се тај оптимивам мора корегирати п критички подврћи ревизији.

Да би се, по сваку цену,дошло до праве истине, писац даје места у сБоме делу и супротном тумачењу наслеђа н његових последица. Док педагошки оптимизам одбацује наслеђе, дотле га педатошки песимизам нарочито нстичо и брани. Исто се тако дијаметрално разилазе и у схватању сво» оћи васпитања: педатошки песимизам пориче васпитању његову потребу, моћ и оправданост. Додуше, ми смо то видели још код Платона који је своју тезу о урођеним идејама. оснивао на бесмртности душе н етапстенције бота. Познато је да је најизразнтији претставник ових назора Шопенхауер, са својим песимнстичким

наредио

њ