Учитељ

Рад као биолошка и социјална потреба 463

рад као припремно средство за живот прогресиван је. Радом се ствара енергија, која се трансформише у дела нужна за човечји опстанак. Та су дела полуга која држи и уздиже човечанство. Рад и нерад две су супротности. Једна води човека напретку а друга назатку. На једној тачци не може се остати. „Остати у месту значи један корак назад“, рекао је један истакнути мислилац. Радом се употребљавају а истовремено и развијају све човечје моћи, како физичке тако и психичке. У томе и јесте битна важност рада са биолошког гледишта. Под појам рада су овде уједињене духовне и телесне манифестације. Ако се прави подвојеност, то већ није прави рад. Рад и знање су нераздвојни. Џон Дуји каже: „Не постоје од природе сазнање нити плодно разумевање, које не потиче од рада.“ Живот је развијање и „самообнављање“ условљено радом. Понекад је рад штетан и то онда кад не одговара узрасту, склоностима и ако је принудан. Упрегнути дете у рад за који није дорасло значило би ометати и спречавати његов нормалан развитак. Ово подједнако важи и за физички и за психички рад. Исто тако је штетно ако му натуримо рад који не воли нити има природне наклоности за исти. Човек је роб таквог рада и нема стваралачког импулса нити побуда. Рад му је једна врста казне, која је везана са осећајем ропске потчињености. Овакав рад убија душу и тело: он је једостран и механичан и не потиче из срца и душе. Аристотел је говорио да се сваки рад с правом може назвати механичким ако дух индивидуе онеспособи или спречи у слободном и самосталном стварању. Било би погрешно, кад би се из напред изложеног закључило да треба пустити човека да ради шта хоће, Не. Дужност је друштва, кад оно већ руководи судбином појединца да му сугерира оно што је добро; да каналише његове способности и упути их према извесном циљу, који треба да потиче из унутрашњости индивидуе. Треба да пронађе циљ који му је природа у мираз доделила. То је битан елемент у животу човека. Зато је једно од пресудних питања за живот појединца а преко тога и за живот друштва да човек буде „на своме месту“. То значи да му се додели онај рад и улога у друштву која одговара његовим диспозицијама и способностима. Тиме се омогућава потпун развитак индивидуалних способности где ће се „минимумом трења постићи максимум задовољства“. Тако је човек постављен на извор среће одакле ће највише користити себи и друштву. Ово је такорећи нужна потреба за нормалан развитак, као што је храна потребна за одржавање живота. Радом који одговара индивидуалним способностима развија се оно што је савијено, оно што је у диспозицији. Ако је обрнут случај, рад је за развитак индивидуе толико користан колико су корисни неадекватни надражаји за развитак наших чула.

Дакле, рад је биолошка и социјална потреба, али поред тога он је још и социјална дужност. Човек је друштвено биће, рекао је још и Аристотел. Он је члан друштва, које му условљава опстанак и развитак. Друштво се непрекидно о ње-