Учитељ

464 Стеван Д. Јовановић

му стара. Па и када се човеку привидно чини да не зависи од другога, вара се — то је самообмана. Појам „индивидуа“ субординиран је у односу према појму „друштво“. Интереси друштва и интереси појединца, једни у друге су уткани да њих човек није ни упола свестан. Тек стицајем прилика те се везе и односи откривају. Пошто је друштво услов без којега се не може одржати појединац, оно је за њега од пресудног значаја. Чинећи му услове за опстанак и развијање тиме га задужује и обавезује да ради за друштво. Он треба да се друштву донекле одужи. Одужити се друштву значи помагати га. Та се помоћ манифестује у раду, који треба да служи општим интересима за постигнуће заједничког циља. Радећи за друштво он истовремено ради за себе. То је правилно схватање друштвеног рада. Радом друштва изграђују се индивидуе. Те индивидуе сачињавају друштво а њихова снага употребљена за стварање дела јесте друштвени рад. То је снага која креће друштво напред.

Нерад је један степен неморалности. Човек који не ради непријатељ је себи и друштву. Лишен је највећих задовољства у животу. То су задовољства која причињава рад. Права и племенита задовољства садржана су у раду. Без рада је живот пуст, празан, без виталности. Успех у раду највећа је срећа и задовољство а неуспех најбоља поука.

„Човек ужива дуго и без кајања. Само оно што је скупо платио својим напорима“.

Радом човек постаје моћнији и самопоузданији. Рад је мерило човекове вредности. „Тежња за моћ и важењем у животу најјача је полуга која уздиже човечје биће од рођења до смрти“, каже Адлер. Та се тежња испољава у раду за савлађивањем животних препрека. Ко не ради паразит је на друштвеном организму. Средства за свој опстанак мора да створи. Начин на који их он прибавља најчешће је неморалан. Такав човек приморан је да краде, да пљачка и све остало да учини што му до руку дође само да прибави средства за свој опстанак. Има и таквих који су наследили материјално богаство па мисле да немају потребе да раде, односно они је не осећају, већ живот проводе у бесмисленим и некорисним забавама. Ови сачињавају посебну врсту паразита. Њихово богаство је апсорбанова друштвена енергија, која је експлоатисана, најчешће, на неморалан начин.

Битност је у томе да сви чланови друштва раде. Ако је извршена природна подела рада, тј. према урођеним способностима, тада су све врсте рада подједнако важне. Рад сељака, занатлија, чистача и других једнако је важан и за друштво нужан као рад научника, политичара итд. јер они врше једну социјалну улогу у којој их не може нико заменити.

Дакле, важне су три ствари: Рад, рад и рад. Радећи човек искоришћава и мења природу а тиме утиче и на мењање своје природе. Усавршавајући себе ствара све савршенија дела. Рад је