Учитељ

478 Лав Толстој

свима заједничку основу, полазну тачку при избору предмета знања и при њиховој расподели, те стога није било никакве потребе за принудно школовање.

Тако је то било пре толико стотина година. Али у наше време такве, већини људи хришћанског света заједничке вере већ нема; данас најутицајнији сталеж људи од науке, који руководи јавним мишљењем, не признавајући и не примајући хришћанство у оном облику у ком га пружају цркве, не верује уопште ни у какву религију. Па не само то, него су ти такозвани напредни људи нашег времена потпуно уверени да је свака религија нешто заостало, преживело, нешто што је некада било потребно човечанству, а данас представља само сметњу за његов прогрес, па неуморно, директним и обилазним начином, уверавају о томе младе нараштаје који теже ка образовању, и који им слепо верују.

Тако да данас у нашем свету, у недостатку какве било већини људи заједничке религије, Шо јест: разумевања смисла и сврхе човечанског живота“, то јест: при недостатку саме основе образовања, немогућан је неки одређен избор знања и њихове расподеле. Услед тога недостатка сваке разумне основе која би могла да руководи просвећивањем, и осим тога, услед тога што је извесна класа људи у положају и у могућности да нагони млада поколења да уче оне предмете који њима, властима, изгледају згодни, — због свега тога се међу свим хришћанским народима образовање налази у тако наказном и, по мом мишљењу, тако бедном стању.

Количина предмета знања је бесконачна, а тако је исто бесконачно и оно савршенство до кога може бити доведено свако знање.

Област знања можемо упоредити са бесконачном количином полупречника који излазе из центрума сфере, а који се могу до бесконачности издужавати.

И стога се савршенство на пољу образовања постизава не тиме што ће ученици усвојити што већу количину из случајно изабране области знања, него тиме, да, прво и прво, из бесконачне количине знања ученицима пре свега буду саопштена знања најважнијих и најпотребнијих предмеша, а друго, тиме, да та знања буду доведена до релативно једнаког ступња — тако, да саопштавана знања, слично једнакој дужини и подједнако равномерно један од другог одвојеним полупречницима који одређују сферу, — сачињавају једну хармоничну целину.

Такав избор знања и таква њихова деоба били су могућни у европском свету док су људи веровали у какву било форму хришћанске религије која их је сједињавала. Данас пак, кад већина те вере већ нема, питање: каква су знања уопште корисна, а каква могу бити штетна; која су потребна пре, а која после, и до ког ступња треба развијати једна или друга, — то питање данас већ нема никакве полазне тачке, никаквог основа за своје решавање, те се решава на дохват и сасвим произвољно од стране оних људи који су у положају да силом своје власти ученицима на-