Учитељ

Полазна тачка образовања 479

мећу ова или она знања, — то питање се решава тако како је

то у извесно време најудобније и тамо неком најпробитачније.

Услед тога се и десила у нашем друштву та чудна појава

да се, — настављам малочашње упоређење са сфером, — у нашем друштву знања расподељују не само неравномерно него и у најнаказнијим односима: неки полупречници достижу највеће размере, други уопште нису ни наговештени. Тако, на пример, људи добијају у школама знања о растојањима, о чврстини, о кретањима звезда, удаљених од нас читаве милијарде километара; о

животу микроскопских животиња, о замишљаном постанку орга-

низама, о граматици мртвих језика, и о сличним залудницама, а немају ни најмањег појма о том: како живе и како су живела њихова браћа — људи, не само растављени од њих морима и хи-

љадама миља и векова, него и људи који живе у овај мах непо-

средно уз њих, у суседној држави: чиме се хране, како се одевају, шта израђују, како се жене, како васпитавају децу, какви су им обичаји и, што је најглавније: какве су им вере и животна мо-

рална правила,

ЈЉуди дознају у школама све о Александру Македонском и

о Лују Четрнаестом и о његовим љубазницама; знају хемијски састав удаљених небеских тела; електрицитет, радиум, читаве та-

козване „науке“, тобожњу „правну науку“ и теологију; потанко

знају о причама и романима што су их написали разни, за „велике“ сматрани списатељи итд.; знају савршено ни на што непо-

требне и пре штетне будалаштине, а ништа не знају о том како:

су схватали, како и данас схватају смисао и задатак свог живота, и каква су признавали и признају животна правила милијарде негдашњих и данашњих људи нехришћанскога света, тј. две трећине свега човечанства.

Отуд и потиче у нашем друштву та чудна појава да су људи који се сматрају међу нама за најобразованије, да су то стварно: људи најнеобразованији, највеће незналице; они су чак још и безнадне,очајне незналице, јер су потпуно уверени да су они веома образовани људи, то јест, да знају све оно што је, по њиховим појмовима, човеку потребно да зна.

А та чудна и жалосна појава настала је отуд што је у нашем тобоже хришћанском свету не само изостављен него се још директно и пориче онај најглавнији предмет наставе без којега не може бити никаквог разумног стицања каквих било знања. Изостављена је и одриче се потреба религиозне и моралне наставе, тј. потреба саопштавања ученичким поколењима оних од најстаријих времена, од најмудријих људи датих одговора на питања која неизбежно стоје пред сваким човеком — на питања: прво: шта сам управо ја, какав је однос мог оделитог живота према свему бесконачном свету, и друго: како треба ја, саобразно с тим мојим

односом према свету, да живим, шта смем и треба ја да чиним,

а шиша не смем и не треба да чиним. А одговори на та два питања, — религиозно учење, зајед-

ничко свим људима, и учење о моралу које из њега следује, та--

кође подједнако код свих народа, — одговори ти који треба да