Учитељ

Полазна тачка образовања 483

1) Толстојево схватање религије се из основа разликује од данашњег, у смислу економске и социјалне правде равнодушног, црквењачког схватања Христове проповеди. О религији која треба да се стави у темеље свих појава личног, друштвеног, државноекономског живота, велики писац има исто мишљење као н његов љубимац, велики мислилац-политичар, Ђузепе Мацини. За овога је религија била исковски, битни, у човечанству вечно боравећи, творачки елеменат живота — дах човечанства, његова душа и живот и савест и спољни символ који је вечно освештавао људске мисли и поступке, — облагорођавајуће, снажеће, надахњујуће животно начело. „У свим временима“, вели Мацини, „људи су се стално трудили да знају или макар да наслуте нешто о полазној тачци и крајњем циљу земаљског живота; а религија долази да их научи општим начелима која управљају човечанством; да освешта копчу која чини да се људи осећају као рођена браћа, свесни свог заједничког, надсветског порекла, једне мисије, једног заједничког циља. Та мисија, тај велики задатак је човеку звезда-водиља у свим његовим стремљењима ка врлости, ка добру, ка човечности. Од опште формуле што је људи зову религијом, потичу правила васпитавања, темељи људског братства, политике, социјалне економије, уметности. Да, без религије која је делатна, самопожртвовна љубав, т.ј. живот за целину, нема добре политике. Религија треба да је свуда: у питању о грађанским правима, 0 животним приликама маса, о националности — све то мора бити органске свезано са религиозном мишљу дотичног времена, све — до Божијег промисаоног плана за човека“. „Ја не знам, — наставља Мациви, — ни за једну велику тековану човечијег духа, ни за један значајан корак у усавршавању људске заједнице, који не би имао свој корен у снажној религиозној вери, Ниједно честито друштво не постоји, нити се може одржати ча овом свету без заједничке опште вере и заједничког циља; политика је примена, а религија даје начело, принцип. Где те опште вере нема, тамо гола воља већине значи вечну несталоженост и насиље над осталима. Без Бога ви можете нагонити, приморавати, али нећете уверити и задобити; можете бити тирани, али викад васпитачи и апостоли“. (Тће Гле от Махлин ђу Вобоп Ктг, р. 223—224. Гопдоп, Ј. М. Пепб, 1929).

8) „У последње време — гласи један запис у Толстојевом Дневнику, размишљајући о свом и уопште о човечанском животу, дошао сам до убеђења да је једини задатак живота сваког човека само у том: да повећава у себи делатну, пожртвовну љубав, па, повећавајући у себи љубав, тиме да заражава и друге, повећавајући и код њих љубав. А љубав (која често зна да се искрене у „љубав уснама“, а не делом), — Толстој у свом „Путу у Живот“ дефинише овако: „Волети, уопште — значи чинити људима добро. Тако ми сви разумевамо љубав и не можемо је друкчије схватити. Љубав није само лепа реч, него су то дела која чинимо ради добра других“.

„Наш је задатак“, — пише Л. Т. једном свом пријатељу, — „само у том да у себи распламтимо огањ, сами ми да горимо, па ће се тада и они око нас и сами загревати и распламћивати“.

„За то, да човек буде чврст и дане клоњева духом, потребно је, што је најглавније, да јасно схвата и не заборавља једини радостан смисао нашег живота који се састоји у том да не само пронесемо кроз овај живот ту искру божанске љубави која је стављена у нас и сачињава нашу душу, наш живот, него да је још и разгоревамо и распламћујемо колико досегну наше силе, — да је унесемо у живот не као искру, но као пламен“.

(Превео Јован Максимовић.)

318