Учитељ

484 Д-р Милош Ђурић

ФИЛОЗОФСКИ И НАУЧНИ ПРЕГЛЕД

Етика и развитак личности у“ грчкој класичној лирици — ОД А-ра Милоша Ђурића —

Оригинална глава, темпераментан песник, критичар и философ, али без дијалектичке оштрине, био је Ксенофан, син Ортоменов, оснивач елејске философиске школе. Родио се у Колофону, а живео у другој половини У! века. Претходник софиста, он путује од града до града као такмац хомерских и орфичких рапсода и учи озбиљније схватање живота. У Елеји, својој новој отаџбини, пали буктињу философије и у спису Пер! фобеос, у песничком духу (фобофеу 615 лошрбто, Плод. Гаег!. 1 22). излаже своју философску исповест. С њим се сусрећемо у историји грчке философије уопште. Поред тога он је певао елегије и ругалице, од којих су нам сачувани знатни одломци. Иако етички њихов материјал не стоји, строго узев, ни у каквој научној вези с општим основима његова погледа на свет, он ипак одаје философску главу,“ јер тиме што истиче интелектуалну и моралну ограниченост народних богова он руши антропоморфни политеизам, превазилази становиште популарне гномике, приближује се научном схватању и служи као коментар његову учењу о јединству бога и јединству света.

У фрг. 1 описује гозбу, али опомиње да се најпре треба помолити богу да даде оно што је најважније: снагу за правично делање (ст. 15—16), затим да се пије с мером (ст. 17—18) и, најзад, да се не прича о биткама Гиганата и Титана, ни о Кентаурима и осталим старим митовима, који немају никакве вредности, него о боговима и врлини (ст. 19—924). У другој елегији (фрг. 2) осуђује агонистичку страст Хелена: они који односе победе у олимпијским играма добивају свакојаке почасти, иако не вреде колико он:

Јер од снаге људске или коњске боља је моја мудрост (уретерц воф«ђ). Али победе у играма лудо се цене, а није правично да се телесна јакост цени више но мудрост. Јер, ако је неко и врстан песничар међу људима или је вешт рвању или се надмеће брзином ногу, — то нам је прва такма људске јакости М играма свуда: то држави неће донети бољу еуномију; слаб зрак радости обасјаће државу ако неко победи у играма на обали потока Писа; неће стога државна ризница бити богатија (ст. 11—22).

Ту избија еманципована јовска индивидуалност, која се инспирише Тиртејем, одбацује аристократска консервативно-дорска мерила људске вредности и поставља нов појам врлине. права врлина је она која се ужљебљује у државну целину а зрачи као политичка врлина (лодилку «ретц). Разуме се, ни мудрост не може сама увећати благо државне ризнице, али она упућује како се

7 Упор. Е. ЛеЏег РћПозорћге аег Спесћеп, Гегртла, 1923", Егзјег Тец, Егзје НАШЕ, рг. 671.

Пн