Учитељ

438 Д-р Ј. Угер

и код апстрактних претстава, где се моторична страна изражава тежњом да се претстави даде бар говорни израз. Мислимо говором. Ако се дакле жели да се васпитни процес заврши, потребно је да после потстрека и његовог унутрашњег изграђивања следује изражавање, И то је баш оно на шта се у старој школи најчешће заборављало. Главна ствар је била савладати прописану количину знања, док се о примени нико није старао. Мислило се, да ће знању следовати рад у практичном животу, да ће се пак тај рад појавити сам по себи из нагомиланог знања. То је пак велика заблуда. Веза између схватања и израза мора се вежбати на свима ступњевима, при целокупном раду. Сама се никад неће успоставити. Можда би се и успоставила, кад је школа не би спречавала. Али школа не даје ђаку времена да изведе организацију стечених знања и да их изрази делом. И тако се ђак постепено навикава на пасивно примање пруженог знања и задовољава се тиме, да га слаже у памћењу, не старајући се о томе ин не мислећи зашто му је оно. Јер кад он не сазна зашто му оно треба да служи у времену кад га добија и стиче, тешко ће га моћи довести до сазнања да ће му оно некад за нешто требати. Стога је потребно пружити ђаку могућност, да искористи стечена знања и умења, да их испита одмах при решавању проблема, кад су му близу и кад их треба да реши ради непосредне потребе и користи. Дело, израз, неопходан је део свега учења.

Дело, мисаони израз, произилази ту из унутрашњости. То није делатност изазвана туђом вољом. То је спонтана делатност, делатност у Клапаредовом смислу. Модерна педагогика је назива саморадњом. То је највећи појам нове дидактике. То значи да је целокупно учење у суштини самоучење. То значи, да нико за мене не може ништа извршити, и да без труда и муке не могу доћи до правог резултата. Све што треба да буде наша својина, трајна својина, може то постати само нашим властитим напором и нашим властитим радом. Иначе то није део нашег бића, то је нешто, што нам је туђе и неприродно. Стога учитељ мора тежити, да ђака постави у такве услове и околности где би он осетио нужност и неопходност одређених проблема и тежњу да их реши својим силама. Учитељ му не пружа резултате својих решења, већ му само назначи пут и остави га докле може сам да иде. Где запне, помогне га и поново га остави да даље иде, уколико је то могуће. То је рад, где ђак друкчије дела него данас, али у коме има и другу одговорност него данас. Данас је лако задовољити савест механичким савлађивањем градива; у радној школи ђак ће се задовољити тек продирањем у суштину проблема, савлађивањем, разумевањем, доживљавањем. Ма да је то теже, резултат је кориснији и вреднији. Дакле индивидуа се респектује, на њу се полаже, од њене могућности се полази при раду. Школа пак заснована на принципу саморадње мора бити другојачија него стара школа. Нову школу нећемо имати додавањем неких предмета (можда ручног рада) и префарбавањем оквира на кутијама у којима је стари садржај. У новој школи мора завладати нови дух, који би се манифестовао у целокупној организацији и у