Учитељ

494 Тихомир Т. Продановић

дишњак. Из свега овога јасно се рађа захтев да би историја у основним школама требала да преживи свој потпун препород, да се не каже баш потпуну измену. У прилог овоме захтеву стоји историјска стварност, склоп дечијег душевног живота, испољавања давних периода у детету, модернизовање саме школе, њено приближавање животу, отклањање заблуда, онемогућавање добијања беззачетне, погрешне и распарчане слике живота.

Деца се данас туже на историју. Њихов мозак, који је тек почео да се упушта у склопове живота и њихова тумачења, рањавају тешко упамтљиве године и замрачује неразумљивост понеких историјских раздобља, која оличавају друштво у његовом зрелом периоду. Друштво је исто као и човек: оно има своје детињство, младост и зрелост. Према овоме грех је и велика заблуда ако детету откидамо упознавање са њему блиским сазнањима историје, да му уместо тога оптерећујемо свест неподносивим и неразумљивим теретом — догађајима из зрелог друштвеног историјског раздобља. Осим овога треба да се подвуче да би историја морала још више да поприми свој животно-друштвени изглед; да не изгледа као реч из прошлости, већ да буде пуна претстава прошлости.

У почетку сам изнео унеколико неке детаље рада са мојим ученицима; они уједно оличавају ту полазну тачку изучавања историје у основној школи. Можда ће пасти приговор да би се овим пренагомилало градиво из историје; достатно ће бити, као одговор на ово, да напоменем да би много тога садањега имало да отпадне, нарочито онога што сада сачињава неодрешиве чворове у томе предмету.

Увек у сваком раду придајем првенство остварењима и детаљима над плановима и генералисањем; зато желим сада да напустим поље општих напомена и приговора, и да мало опипљивије дотакнем проблем реформе историје у основној школи.

Напоменуто је да историја има свој непрекидни пут и да се сви људи враћају стопама давних претходника, неодољиво враћају, па макар то враћање не било ништа друго до малишев потхват да обори врапчије гнездо са високог јаблана или да плугу сличном граном заоре земљу или да неколико часова зажели боравак у каменој пећини. Ово је код мене била покретна мисао, уз ону због паћења при изучавању историје, да зажелим па чак и да покушам да путеве изучавања историје у својој школи окренем другим смеровима, базирајући те радове на принципу да историја нема смисла ако се учи, већ да је њена суштина у самопреживљавању. Ако мало дубље размотримо стазу од немог детета до човека данашњице, често ћемо увидети да сваки човек на тој стази проживљује читаву, са разумљивим скраћењима, историју. У човеку се јављају стотине људи прошлости — он је понекад тако близак двоношцу из Крапине, тако сродан ловцу и пчелару, тако сличан легендарном сточару; кратко речено: човек кроз чију свест пролази прошлост и испољава се. Овај закон природе очеличио ме је