Учитељ

О историји у нашим основним школама 493

Мислим да нећу погрешити ако данашњу историју у нашој основној школи назовем филмом без свога истинског почетка, са растрганим и неповезаним сценама, чак и онима које уопште не би требало да су у њему. Зар историја почиње сеобом Словена или примањем хришћанства 222 То је потпуно погрешна полазна тачка. Има много тога напред о чему би деца требала да сазнају, а и шта је ближе њиховим схватањима. Осим овога, то што је предвиђено преттавља нужни предуслов за јасно схватање онога што долази. Историјска збивања нису слободно раздељена поглавља у уџбеницима, она су тесно и узрочно везана једно за друго. Друштво има свој одређен пут напредовања. На том путу се ништа не де шава случајно, он није испрекидан безваздушним везама. Све ово што смо напоменули да не постоји у друштвеној стварности, све

то постоји у стварности изучавања историје у нашим основним школама, Њен крој је тако незгодан да је често пута потребан напор зрелог мозга, са изграђеним историјским мишљењем, па да се некако снађе у тој неприродној распарчаности и да похвата конце историјске везе. Да ли је онда и потребно да се позабавимо нашим дванаестогодишњацима и њиховом сналажењу у том кроју неприродности, прекида и терета > Све је ово постало једном тамном завесом, уместо — помоћном светиљком, која обасјава ход у прошлост и помаже њено право схватање. Историја није књига ратова, личности, подвига — она је широко казивање живота. Овим не мислим да са позорнице историјског сазнања потпуно уклоним личности, него да подвучем погрешно схватање историје; коначно, историја без личности не би ни постојала, али је фатализам у томе да се једна личност неприродно ставља изнад друштва из кога је поникла. Проналазак жељеза је више учинио него толико и толико ратова и подвига. Откриће мале игле је дигло животни ниво много више неголи сва ратовања скупа. Желим да кажем да се историја одвише једнострано схвата; често пута као дело појединца или неког сукоба — а иза тога стоји оно главно, оно се прећуткује.

Готово нигде се не указује такова прилика, као пригодом обраде историје, да се удовољи захтеву животних повезаности. Историја има свој пут, тај пут мора да задржи и само изучавање историје, са разумљивим скраћењима, која у првом реду имају да воде рачуна о ономе који има то да савлађује. У детету одјекују епохе које зачињу тамо код камене секире, па да се низ тих испољења животне прохујалости заврши жељом малиша да пилотира. Дете живи у окриљу двају живота — прошлости и садашњости. Установљеним и неотклоњивим захтевом природе оно мора да осети прадавне претходнике; па чак и само да буде њихов имитатор. И кад у њему долази до испољења човек — ловац и по ступци старих — зашто то онда угушивати немогућом и неуспелом накнадом ређања о догађајима, са честим прекидима и почецима тамо где је већ стаза историје далеко одмакла од свога почетка» Све нам ово потпомаже и прихвата следећу констатацију: пут изучавања историје мора да пође од првих зачетака сазнања о човеку па до момената које потпуно може да схвати дванаестого-