Учитељ

492 Тихомир Т. Продановић

радове о изградњи стародневних чамаца и посете копији куће чиче из Крапине неголи бубање година.

Но данас не желим да говорим о историјиу мојој школи специјално; данас желим да са једног проблема скинем завесу чудног занемаривања — нешто 0 историјиу нашим основним школама.

Много се тога променило у школи и око ње од оног дана кад је пољем сазнања одјекивала вешто скројена изрека: историја је учитељица живота. Било је раздобља чија су сва стремљења била упућена успављивању у минулом и дочаравању некадашњице, не обазирући се и чак бежећи од свог времена и његових својствености и испољења. Било их је и потпуно супротних, која су између себеи прошлости спуштала челичну завесу, не желећи никакво премошћавање између прошлога и наступелога. Било је пијанства великана, проклества свега човековог, одрицања и спорења сваке вредности ономе што је даномице слагало цигле у грађевину која има да претставља човеког ход кроз живот. И читав недоглед намрштених и опречних схватања — и одвише удаљених од онога у чијој су сржи требали да зачну свој корен. Зато није ни чудо што је та учитељица живота имала чудноват пут сферама митских заноса, биографских славопојки, изопачења стварности преко које је лежала дебела прашина свесних прикривања. Данас је сасвим другојачије — мозак данашњице презире слепило и обзире према митовима и знаним и незнаним личностима, које су усиљено хтеле да у себе увуку оно што је било далеко веће од њих. Схватање историје данас има животно и друштвено обележје; историја данас не бежи у сфере, она одлучно корача у глиб живота, диже мрежу из тог глиба и, неоколишавајући, износи стварност. Та тежња да се изгради права слика стварности кроз коју је прошао човек одвела је испитиваче у пребивалишта каменодопских предходника, пирамиде плодоносних Нилских обгла, потопљене и окамењене сојенице давних рибара. Велики труди жељу за проналажењем истина, очишћених свих предрасуда и 06зира, награђивали су проналасци који верно илуструју раздобља. На зидовима музеја висе камене секире, прва оружја; њиховим се одајама пружају издубљени окамењени чамци и праоци данашњих плугова итд. итд. Ми данас можемо да се похвалимо да знамо о прошлости приближно тачно, да поседујемо изграђену слику о њој — понегде су боје те слике блеђе а понегде изразитије и јасније према томе колико је остало поштеђених трагова од вечно упосленог зуба времена. Пут томе сазнању нам је јасан: враћање у прошлост, састављање слике некадашњег живљења на основу неколико делића разбијевог ланца, очуваног огњишта, окамењеног оруђа. За нас је важно да се је историја упознавала на времена, и да је она данас далеко од тога да њено упознавање буде ткаља завесе која застире животну стварност прошлости.

А како је у школи, специјално у основној школи» Не треба око тога трошити много речи. И најповршнији поглед у уџбенике и захтеве који се стављају историји у њој изнеће јасну и необориву тврдњу да има много што шта да се мења, уноси, одбаци.

ен